Тешко је неупућеном човеку да се снађе у замршеностима украјинског црквеног живота. Украјина је секуларна држава и њен Устав гарантује слободу вероисповести. Конфесија има много: католици различитих обреда, протестанти, баптисти, евангелисти, пентекосталци, чак и адвентисти седмог дана.

Али већина верника је православне вероисповести. Међутим, поред Украјинске православне цркве Московског патријархата, постоји и УПЦ Кијевског патријархата. О томе ћемо мало детаљније.

Поглавар те цркве, који себе назива Патријархом Кијевским и целе Украјине, прославља 20-годишњицу интронизације. На прослави у резиденцији Патријарха појавио се лично председник Петар Порошенко, неодлучан у својим верским пристрасностима. Цвеће, честитке, жеље, награде и високопарне речи: “Богу хвала, Украјина је имала среће са таквим Патријархом. 20 година – то је готово исто толико, колико траје независност украјинске државе. Ваша молитва је све време била уз Украјинце како би нас Господ заштитио и у тешкоћама помогао да се консолидујемо, објединимо и заједнички супротставимо изазовима“.

1

Патријарх је примио честитке и захвалио се, срећан што држава има таквог председника. Та размена љубазних речи скоро и да не би била вредна пажње да не постоје извесне „специфичности“ у пастирској делатности Филарета.

22. марта 2015. г. током недељне проповеди, Филарет је изјавио да рат против становништва Донбаса није грех: “Где је правда, на страни Украјинаца или сепаратиста који желе да продају Украјину, уместо да јој буду захвални што их је украјинска земља прихватила, пружила живот. Они су овде живели, јели украјински хлеб, омогућена им је егзистенција, а сада желе земљу која им не припада да предају Русији. Да ли је дозвољено, штитећи своју земљу, убијати и одузимати живот? Да ли је то убиство? Не, браћо и сестре, то није убиство! То није нарушавање Божје заповести!“

Да ли су за чуђење ове речи црквеног јерарха? За мене нису, јер је Филарет још од првог дана подржавао казнену операцију у Донбасу. Зато је извиђачу казненог батаљона Надежди Савченко био додељен црквени орден Св. великомученика Георгија Победоносца „за борбу против зла“. И не само њој. Из руку кијевског Патријарха орден Св. кнеза Владимира добио је и „главни амерички русофоб“, сенатор Џон Мекејн. По свој прилици, Патријарх је делио награде уз аванс, са молбом да што пре почне испорука оружја Украјини.

А сада о „правди“, “украјинској земљи“ и „украјинском хлебу“. . .

Филарет, у световном животу Михаил Антонович Денисенко, је син рудара из села Благодатноје у Доњецкој области, земљи коју злостављају уз патријархов благослов. Земљи, у којој се убијају трудбеници као што је његов отац, јер за украјинског војника „то није грех“.

Михаил Денисенко је стекао образовање у Московској духовној академији, у истој оној земљи коју сада толико мрзи. У земљи „непријатеља“ стекао је сјајну каријеру,  прешавши за кратко време пут од управника патријаршијских просторија при Тројице-Сергијевој Лаври и предавача Московске богословије, до архиепископа Кијевског и Галицијског, егзарха украјинског и сталног члана Светог Синода РПЦ. У „непријатељској“ земљи Филарет је добијао награде и звања, међу којима је и Орден Пријатељства народа, са образложењем: “за патриотски допринос очувању мира“, као и Орден Црвене заставе за рад.

2

У време Горбачовљеве перестројке православни хришћани у Украјини преживљавали су тешке тренутке. Гркокатолици су захтевали потпуну аутономију и повратак храмова. Тај мучан процес није свуда текао мирно. Али Филарета није интересовао живот мирјана. Био је окупиран другачијим мислима, сновима о положају Патријарха Московског и целе Русије. Када се упокојио Патријарх Пимен, Филарет се укључио у борбу за престо, без обзира на своју лошу репутацију. Није се притом устручавао да моли за подршку и своје политичке противнике. Уочи Помесног Сабора РПЦ Филарет је отишао на пријем код председника Врховног Савета СССР Анатолија Лукјанова. Као одговор, мудри Анатолиј Лукјанов је само изненађено раширио руке:“ Михаило Антоновичу, не можемо да Вам помогнемо: како одлучи Сабор, тако ће и бити!“

7. јуна 1990. г. током завршног гласања Помесног Сабора Филарет је изгубио од митрополита Лењинградског и Новгородског Алексија.

Одмах након распада СССР Филарет се активно укључио у процес оснивања Кијевског патријархата. Амбициозни свештенослужитељ брзо је пронашао савезнике, не само у личности украјинског председника Леонида Кравчука, већ и међу лидерима националистичких организација. Дело издаје истинског Православља попримило је нове црте: на све могуће начине Филарет се трудио да издејствује потпуну независност од РПЦ. Москва је одговорила на изазове објашњењем да аутокефалност неће допринети миру у Цркви, већ да ће, напротив, разјединити православни клир и мирјане у Украјини. Тада је Филарет повукао лукав потез: јавно је признао одлуку о аутокефалности за грешку, покајао се и заклео на крсту да ће поднети оставку по повратку у Кијев. Учесници сабора поверовали су да се покајао: претпостављало се да ће после оставке наставити архипастирско служење на некој од украјинских катедри.

Међутим, по повратку у Кијев саопштио је пастви да не признаје оптужбе које су тобоже изнете на рачун његовог захтева да се украјинској цркви додели независност и да ће он предводити УПЦ до краја свог живота, јер је он „Богом послат украјинском Православљу“.

11. јуна 1992. г. Архијерејски Сабор РПЦ донео је одлуку да се митрополит Филарет (Денисенко) рашчини и лиши свих свештеничких звања и права која му припадају.

Кобни тренутак наступио је 25. јуна 1992. г. када је Кијев објавио да је формирана украјинска Православна црква Кијевског патријархата у коју су ушли јерарси који су подржавали Филарета, а такође и Украјинска аутокефална Православна црква, која је после Великог Отаџбинског рата деловала у иностранству.

Формално, први патријарх ове Цркве постао је 94-годишњи Мстислав (у световном животу Степан Иванович Скрипњик), човек који је пре црквене каријере учествовао у борбама против Црвене армије и служио као лични ађутант код свог рођеног ујака Симона Петљуре. Прави лидер расколничке цркве био је уствари Филарет који је изабран за патријарха у новом саставу тек 1995 г. Благосиљајући све подухвате украјинске власти, он је нападао противнике, одузимајући им цркве и имовину. Брзо су се појавили и лакеји-научници који су пронашли историјску оправданост те страшне конфронтације. Али, то и није чудно: много је оних који желе да поново пишу украјинску историју.

Кијевски патријархат није признала ни једна од канонских православних цркава. Молитвено општење успостављено је са двема неканонским православним организацијама – Македонском и Црногорском православном црквом. Октобра 2010 г. Филарет се сусрео са „митрополитом“ Црногорским Михајлом (Мирашем) Дедеићем.

mqdefault

Расколници су се лако договорили о сарадњи, пошто имају много заједничког. На крају су изјавили да неће обраћати пажњу на непризнавање њихове аутокефалности од стране Московске и Српске православне цркве, јер Црногорска и Украјинска православна црква „имају историјску основу“. Затим су у јулу 2013. г. заједно служили свеноћно бденије у цркви св. Владимира у Кијеву. По благослову Филарета, сада је Михајло Дедеић, “помало заборавивши историју православља“, постао жељени гост у „Независној“.

Антируско расположење Кијевског патријархата подржавају и украјински гркокатолици. Још у мају 2003 г. кардинал Љубомир Гузар одржао је са Филаретом заједнички екуменистички молебан. А касније, у пролеће 2011 г. , поглавар Украјинске гркокатоличке цркве Свјатослав Шевчук је изјавио да код гркокатолика не постоје сумње у истинитост Тајинства крштења, без обзира што та црквена организација није у потпуном сагласју са канонским Православљем.

Од самог почетка крвопролића у Новорусији, Кијевски патријархат је и речима и на делу подржавао украјинску армију. На позив Филарета скупљала су се средства, куповала војна техника и униформе. Патријаршија је за потребе украјинске армије лично издвојила око 2 милиона гривни.

Да се вратимо догађајима скромног јубилеја интронизације Патријарха. 22 октобра, на сам дан празника, у Кијевском Владимирском храму одржана је свечана Божанствена литургија коју је служио слављеник. Завршавајући молебан, Филарет се помолио са свештенством и верницима за “ослобођење Украјине од непријатеља“.

Тужна је прича о издаји…

 

Тагови: ;