Буре светске политике које продиру и најмање углове планете нису поштеделе ни Црну Гору. Необично лепа и добра земља запала је у низ веома тешких криза, од чијег исхода ће зависити однос снага на једном од геополитички најосетљивијих региона света, на Балкану

Chernogoria_305234074

Знаци кризе, скривени од очију веђине посматрача, одавно се накупљају у земљи. Црна Гора је разривено друштво. Разлози за то, с једне стране сежу дубоко у историју и везани су за појаву неколико српских кнежевина, која су се на крају објединили у два краљевства, у Србију и Црну Гору, а с друге стране, настали су усљед примене савремених метода формирања нових политичких нација. У конкретном случају реч је о вештачком стварању црногорске нације, која је прешла на опозициону страну општесрпске историје и тако издала своју прошлост, садашњост и будућност, при чему нова политичка „елита“ себе види јањичарима Запада (аналогни процес примењује се и у Украјини).

 

Процес отцепљења Црне Горе од Србије, а при томе и од Русије, прешао је у активну фазу после војног сукоба у аутономној српској покрајини Косову и Метохији и НАТО агресије на Свезну Републику Југославију (СРЈ). Дна 5. августа 1999. године влада Црне  Горе је објавила Платформу нових односа са Србијом, којом се позива на ревизију статуса Црне горе и изборног законодавства.

Уставни суд СРЈ није признао легитимитет те ревизије. Мало касније, питање о дозволи самосталност Црној Гори поново је покренуто, овај пут уз активно учешће ЕУ и уз посредство Р            ичарда Холбрука, познато борца с „балканским Русима“, како сами себе називају Срби. Исход је био потписивње докумената коначног „отцепљења“. Потпуну „самосталност“ Црна Гора је добила 21. маја 2006. године, након спровођења референдума о отцепљењу од Србије. Без обзира на најгрубља нарушавања процеса гласања, ЕУ и САД су признали резултате референдума. Чак су и ти формални исходи показали расцепљеност црногорског дрштва умало на двије половине: 55.4 % бирача се изјаснило за  одвајање од Југославије, а 44.6% било је против. Заправо је противника отцепљења било много више.

 

„Независност“ Црне Горе ишла је на руку клану Мила Ђукановића који непрекидно управља државом од фебруара 1991. године, мењајући само фотеље и титуле, најпре премијера, затим председника, затим министра одбране. Интерсе свога народа Мило Ђукановић давно је заменио за личну сигурност, која му је неопходна с обзиром на то да је реч о личности која је геније криминала.

 

Према подацима једног од познатих експерата у области међународних злочина Мише Глена, Црна Гора је 1990. године „постала центар бизниса вредног више милијарди, који је доносио приходе посвуда, у Америку, на цели Блиски Исток, у Средњу Азију, у земље Магреба и у Западну Европу.  Две главне луке државе сваке недеље су отпремале неколико тона нелегалних цигарета у луку Бар, а одатле чамцима у италијанску луку Бари у руке италијанске мафије. Свака штека цигарета облагана је такозваним путничким налогом.“

 

У октобру 2002. године, након осам година истраге, биле су подигнуте судске оптужнице против компанија „Р. Џ. Рејнолдс“ и „Филип Морис“ оптужених за учешће у шверцу цигарета. Међу најразличитијим оптужницама била је и оваква: балканска трговина цигаретама у вези је са прањем новца колумбијске неркомафије. Правници су изнели подробан извештај о томе како су Ђукановић и његови саучесници зарадили од шверца стотине милона долара.

 

Две црногорске компаније (обе под Ђукановићевом управом) и црногорске специјалне службе узимали су по 30 долара од сваке штеке цигарета која је пролазила тим путем. „Новац су међусобно делили црногорски чиновници који су били укључени у тај бизнис и издавали дозволе за транспорт цигарета кроз Црну Гору“  – овако гласе судски документи Европске уније. Једна од тих компанија, Montenegrin Tabak Transit, припадала је Италијанима осумњиченим за везе са мафијом. „МТТ су основали чланови организованог криминалног друштва при учешћу црногорских државних чиновника“. Компанија је добила званично одобрење од Црногорске управе за стране инвестиције и дјеловала је под нарочитом заштитом Мила Ђукановића“ – утврђују документи ЕУ.

 

Већ је 1994. године Европској унији било познато да је мафија која се бави шверцом цигарета, с којом је Ђукановић водио послове, коштала Европу 6–8 миијарди долара годишње (само од акциза које нису добијене, већином у Италији и Великој Британији). Италијански тужиоци никако нису могли да натјерају Ђукановића да призна одговорност за шверц и везу са мафијом. Из Вашингтона су у Рим стизале тајне депеше којима се захтевало од Италијана да оставе Ђукановића на миру. Црногорски председник био је потребан Вашингтону због рата с Милошевићем.

Према актуелним подацима, годишња добит од трговине дуваном средином 2000-их година износила је 30. мил. долара. Према речима српских аналитичара, Црном Гором је владао „Картел“ који су основали бивши комунисти, полицајци, војници и мафијаши с предсједником републике у центру те паучине. О Ђукановићу и његовим саучесницима у ЦИА и МИ6 постоје не само фасцикле, већ цели кофери компромитујућег материјала, који омогућавају лако управљање том криминалном бандом. Ђукановићу су оставили да бира: или тиха старост у лепој кући на обали Јадрана, или затворска ћелија. Он је свој избор учинио.

 

Руку на срце, треба рећи и  то да Црна Гора, за разлику од „Републике Косова“, постоји не само ради криминалних активности. Огромну помоћ држави обезбеђује руски бизнис и туризам. У малој Црној Гори смештено је 12% свих заграничних актива руских банака. Инетерес за црногорско власништво испољавају и западне компаније. Већ крајем 1996. године сва друштвена предузећа прешла су под контролу државних фондова – Развојног фонд, Фонда пензијског и инвалидског осигурања и Берзе рада.  Као резултат тога, у Црној Гори ништа није остало у друштвеном власништву.  Државне фондове распоређивао је клан Ђукановића. Главни страни инвеститори постале су белгијске, њемачке, италијанске, јапанске и словеначке фирме. Приватизована су најзначајнија државна предузећа: Требјеса, Никшић, Југопетрол, др Симо Милошевић. Ипак, приватизација није спасила државу од незапослености, чија се званична висина 2014. године приближила 20%.

 

Задржат власт Ђукановић је могао сам издајом националних интереса. А његов клан је усрдно радио на томе.

 

Као прво, спровођење референдума о одвајању ос СРЈ имало је за циљ лишити Косово и Метохију статуса федералних јединица Југославије. Ствар је у томе да је према Резолуцији СБ УНА 1244, Косово признато саставним делом СРЈ, а не Србије. Зато, да би се косовско питање сагледало из другачијег угла, требало је прво уништити савезну државу. И то је било учињено Ђукановићевим рукама.

 

Као друго, Црна Гора је постала трећа држава од бивших југословенских република која је признала независност Косова, након Словеније и Хрватске. То се десило 9. октобра 2008. године.

 

Као треће, Црна Гора је 2009. године добровољно прешла не евро, изгубивши тиме финансијски и поткопавши политички суберенитет.

 

Као четврто, Ђукановић је за приоритет вањске политике прогласио придруживање НАТО-у.

 

Као пето, након након саједињења Крима с Русијом званична Подгорица, која још није члан ЕУ, одлучил је да још једном покаже лојалност својим западним покровитељима и придружила се санкцијама против Русије. Тај непријатељски гест био је попраћен антируским наступим, који су буквално преплавили локалне медије, и кампањама против руског бизниса.

 

А 17. октобра 2015. године сви делови слагалице Ђукановићеве атлантске игре су се сложили у финалну слику, парламент Црне Горе донио је одлуку о подршци приступања НАТО.  Ипак, један од најкорумпиранијих балканских политичара преценио је свој утицај у држави. За резолуцију се изјаснило 50 од 81 посланика, против је било 26, а троје уздржаних. То јесте, по одлуци 50 људи, од укупних 620 хиљада становника, Црна Гора може ући у НАТО. И тада се десило оно што је одавно сазревало, црногорско друштво изразило је протест таквој политици, и при томе искључиво миран протест. А најважније је то да је процес организовала унутрашња опозиција.

 

Опозиционери Ђукановићевог режима силе активно су се корстили техником ненасилног супротстављања, организовано је камповање у шаторима испред зграде Скупштине у Подгорици, вођене су мирне акције. Као одговор, власти су против демонстраната употребиле силу. Јутра 17. октобра у 5.45 часова, погазивши право грађана на мирно изјављивање своје воље, власти су почеле сурово и издајничко растеривање демонстраната који су протествовали против приступања Црне Горе НАТО. Спацијалне полицијске службе нису само блокирале улице које воде до кампа, већ су претукли и ухапсили многе демонстранте, вође опозиције, чак и чланове парламента који имају имунитет, као и новинаре. Против демонстраната уопотребљен је сузавац. Ипак, нису успјели да заташкају протесте. Нови сукоб демонстраната с полицијом одиграо се 24. октобра.

 

Насиље које је власт применила довело је Црну Гору на ивицу грађанског рата. То што се десило у Подгорици још једном је потврдило двоструке стандарде Запада. Ако се постављају шатори да би се са власти свргнуо неугодни Западни режим, реч је о изразу народне воље, о демократској процедури. Ако грађани желе да на тај начин изразе своје неслагање са ширењем агресивног војног блока, који је бомбардовао државу, и са праксом коју спроводи корумпирани политички режим, онда је то покушај нарушавања безбедности државе.

 

Протести у Црној Гори принципијелно се разликују од стандарда произашлих ван „Обојених револуција“. У Црној Гори је сазрео и пукнуо унтрашњи чир, који је сазревао годинама. На улице су изашли не само они који протествују против НАТО. Данас се раме уз раме за своја права боре противници атлантизма и они којима је досадила беда, кланови и чиновничка корупција. На улице су изашли сви они који желе да виде Црну Гору као државу са једнаким могућностима за све, успешну и безбедну. Важан показатељ је то да је у недељу 25. октобра улице Подгорице испунило више од 20 хиљада демонстраната. За град с густином насељености од 200 хиљада људи то је сваки десети човек. То је уистину народни протест. „Обојене револуције“ које су узгојене у америчким фабрикама мисли, враћају се као бумеранг својим домаћинима.

 

 

Груба употреба силе којом се користе власти изазива не само осуду, већ и презир према таквом режиму, чији се представници одавно не  идфентификују са Црном Гором. Ђукановић управља Црном Гором не по вољи њеног народа, него по вољи Америке. Само, да ли ће се он још дуго одржати?

 

Народ Црне Горе већ зна чиме да одговори антинародном режиму. А грађани Црне Горе треба да знају: руско друштво је на њиховој страни. Као што је увек бивало у историји – ми смо заједно.

Превод Николина Средић

Читати на руском

 

Тагови: