Страх балканских шефова држава да неће успети да се изборе са актуелним проблемом, Меркелова је увећала нагласивши да би непостизање договора довело до „краја ЕУ какву знамо” и каквој ове земље теже.

 

Armin-Weigel-dpa-via-AP

 

Никада до сада Европска унија није добијала тако лоше прогнозе као у последњих недељу дана, под притиском избегличке кризе: „ЕУ би могла да се распадне”, „ЕУ није у добром стању”, „ЕУ губи кредибилитет”, „Прети опасност тихог распада”…

 

И то не говоре евроскептици него највиши службеници бриселске администрације. Државе чланице се међусобно оптужују да под окриљем мрака пребацују избеглице са своје на суседну територију, чланице траже више новца за њихово збрињавање, гледају да подигну ограду на граници ако је то икако могуће.

 

ЕУ заиста више није оно што је по свом оснивачком уговору требало да буде. Немачки министар унутрашњих послова Томас де Мезијер је пре неколико дана оштро критиковао Аустрију што „нелегално” пребацује избеглице у Немачку, јавно упозоривши да је Беч „баш претерао са својим понашањем”. Дежурног бунтовника Виктора Орбана, који је подигао херметичку жилет-ограду, више нико не спомиње као нехуманог лидера. Чак је аустријски министар спољних послова Себастијан Курц рекао да је изјава да зидови немају ефекта – потпуно погрешна. Аустријски канцелар Вернер Фајман је прво упозорио да „ЕУ прети опасност тихог распада” уколико не делује заједнички, а већ дан касније су се појавиле вести да би Аустрија могла да подигне ограду према Словенији, што би била прва ограда у оквиру шенгенске зоне, која осигурава слободу кретања. Многе државе траже већи новац за збрињавање избеглица и најављују да ће саме одлучити како ће се понашати (Словенија).

 

Шефица дипломатије ЕУ Федерика Могерини јуче је упозорила да би ЕУ могла да се распадне ако на мигрантску кризу не одговори колективно и свим инструментима којима располаже. „Уколико се Европљани задовоље појединачним националним одговорима на европску појаву, криза ће се погоршати, са ланчаним реакцијама јавног мњења и националних влада”, рекла је Могеринијева. „Уколико не употребимо инструменте ЕУ, могућ је распад”, рекла је она и додала да то важи и у обрнутом смеру: ако се примене инструменти ЕУ „направиће се скок ка интеграцији” миграната.

 

За сада таквог колективног договора нема, а самим тим се не назире ни скок ка интеграцији. После полугодишњег неуспешног договарања заједничког одговора, ЕУ је под великим притисцима успела да „натера” чланице да прихвате одређени број избеглица (избегавајући да их назива квотама и умањујући њихов број за државе које се томе жестоко противе). Како је актуелна ситуација већ превазишла мере које су једва усаглашене, ЕУ се усредсредила на властито предворје, покушавајући да успостави правила којих би се придржавале државе које су на балканској рути, тражећи од њих да се боље организују и боље међусобно координирају.

 

Тако је мини-самит у Бриселу, посвећен западном Балкану и избегличкој кризи, протекао у напетој атмосфери, на коме је немачка канцеларка Ангела Меркел упозорила забринуте лидере да је „ЕУ веома крхка”. Страх балканских шефова држава како ће се изборити са актуелним проблемом, Меркелова је потиснула у други план наметнувши још већу бојазан да би, уколико не буде постигнут договор, то могло да доведе до „краја ЕУ какву знамо” и каквој ове земље теже.

 

Одлучено је да прихватни капацитети у Грчкој и западном Балкану буду повећани на 100.000 места, од којих би 50.000 било у Грчкој. Није познато по ком систему ће они бити распоређени. Грчка и Италија, према том договору, треба да успоставе центре за регистрацију, а за то ће им бити обезбеђена финансијска и техничка помоћ.

 

Очигледно свестан да ни ове одлуке неће много помоћи ЕУ, председник Европске комисије Жан-Клод Јункер је, извештавајући о овом састанку Европски парламент, упозорио европосланике да мигрантска криза прети да угрози темеље ЕУ и да може да доведе до „тектонских поремећаја европских политичких прилика”. Јункер је рекао да „ЕУ није у добром стању” и да о томе сведочи то што је ЕУ присиљена да сазива састанак с земљама са балканске руте. Да то није случај, проблем с избеглицама би се решавао редовним путем. Упутивши оштре критике на рачун чланица, он је рекао да се оне „вуку, уместо да трче”. Он је сликовито рекао да се државе чланице понашају у стилу „да комшији цркне крава”.

 

Реакције земаља чланица ЕУ су поразне. Уместо да Агенција за заштиту спољних граница (Фронтекс) добије додатних 775 људи, чланице су послале мање од половине потребног броја. „Јаз између обећања и онога што је на столу мора бити смањен, иначе губимо сваку врсту кредибилитета”, рекао је председник Европске комисије.

 

Упркос томе што имају правну обавезу да помогну да се из Италије и Грчке у наредне две године премести 160.000 азиланата, само девет влада је реаговало на одлуку донету на саветима ЕУ, обезбедивши при том само 700 места.

 

Мање од 100 људи је заправо пресељено, и то сви из Италије. Лидери су Грчкој и Италији дали рок до краја следећег месеца да успоставе центре за регистрацију и потенцијално пресељење.

 

Европски председник Савета Доналд Туск, који је председавао самитом лидера, пред европским посланицима је оценио да је циљ да центри за регистрацију буду у потпуности оперативни до краја новембра у Италији и Грчкој – амбициозан и захтевао „знатно убрзање радне снаге и средстава”. Осим тога, европске владе су обећале 2,3 милијарде евра како би се умањила потреба сиријских и афричких избеглица да иду ка Европи, али је Јункер рекао да за само 486 милиона имају чврста обећања држава. Остало је још мало више од недељу дана да се тај новац уплати пре сусрета на Малти који ће бити посвећен миграцијама из Африке.

 

Да Меркелова има право када говори о „крају ЕУ какву знамо”, сведочи и испрва јединствен став Вишеградске четворке (Мађарска, Словачка, Чешка и Пољска) да не прихвате наметање расподеле одговорности за избеглице. Орбан је одбацио „морални империјализам” Меркелове, а после првобитне најаве Чешке и Словачке да ће овакво наметање оспоравати пред Европским судом у Стразбуру, у тој намери је остала упорна једино Словачка, Пољска је пристала да прими 7.000 избеглица. Ни Румунија и Бугарска нису глатко прихватиле обавезе. О Великој Британији да и не говоримо. На француској страни „Евротунела” већ месецима постоји тзв. Џунгла, у којој хиљаде избеглица живи и чека прилику да пређе на острво. Једном од њих који је успео у својој намери, британски суд суди по закону из 19. века о ометању железничког саобраћаја.

 

Биљана Митриновић
Политика

Тагови: