Почетком новембра ситуација у Црној Гори, како са аспекта власти, тако и са аспекта (разнородне) опозиције, а посебно укупно политички и друштвено посматрано — је изузетно нестабилна, и што је посебно важно, даљи развој ситуације изгледа прилично непредвидив, чак и у краћем року.

 

Crna-Gora-protesti

 

Даља нестабилност, посебно посматрано у предстојећих пар месеци је извесна, шансе за компромисима постоје, али су протеклих неколико седмица усијаних догађаја и углавном сукобљавања, оне битно смањене, а опет чини се да неке «излазне стратегије опстају или се «наново указују», или чак «неке нове изненада јављају». И режим и опозиција имају своје адуте, али и своје слабости, протекла седмица је након осам дана усијања сукоба (17-24 октобар), донела, рекло би се пре смањење фреквенције динамике догађаја и сукоба, него што би се то могло констатовати у прилог смањења политичких противречности и тражења укупног компромиса.

 

Ђукановић је на последњим парламентарним изборима са својом коалицијом За европску Црну Гору коју чине ДПС, Кривокапићев СДП, једна фракција бивше Либералне странке и неке странке мањина успео да освоји око 46 % бирачког тела, па је створена техничка влада коју су подржавале мањинске странке. У самој владајућој коалицији постоји низ противречности, а највише гласова у опозицији тада освојио је Демократски фронт, а потом СНП, који се сви заједно могу третирати као странке са просрпским и благим процрногорским префиксом, које су за компромис и замену досадаше политике режима која се заснива на монтенегријству те супротстављању и негацији вековном (српском) идентитету Црне Горе.

 

У протекле три године од Социјалистичке народне партије (СНП) се одвојила једна врло мала фракција предвођена Бецићем која је формирала демократски покрет, а у исто време дошло је до промена у самом Демократском фронту из кога је изашао носилац листе Лекић и формирао Демос. Може се споменути формирање сасвим новог покрета УРА на челу са Ракчевићем, док су две српске групације странака које нису прешле цензус на изборима 2012 се различито позиционирале. Док једна, нешто мања, предвођена доктором Кадићем даје суптилну подршку Демократском фронту, друга у којој су главне Народна странка (лидер Поповић) и Српска листа(лидер Дедеић) заузима врло оштар курс, оптужујући ДФ да иде на компромисе. Излазност на изборима 2012 је била прилично висока око 70 %, а извесно изненађење је приредила нова странка Позитивна Црна Гора освојивши тада око 8 % изашлог бирачког тела и ушавши у парламент. Ова странка је једина ван коалиције За европску Црну Гору која подржава уз модификације политику режима по главним геополитичким питањима. Треба напоменути и то, да је увођењем још од раније обавезних мандата за мањине, омогућено да странке мањина уђу у парламент са врло мало потребних гласова, што у исто врме омогућава значајном делу албанске, муслиманско-бошњачке, па и хрватске популације у земљи да свој глас дају за Ђукановићеву коалицију (или за новоформирану Позитивну ЦГ која има сличан програм). У исто време известан број Срба и Црногораца који су у протеклих четврт века дошли из Метохије и Косова, Хрватске и Босне и Херцеговине, те северне Албаније, нема статус пуног држављанства и не може да гласа на изборима.

 

Ако се узме у обзир већа излазност прорежимског дела бирачког тела, што се може сагледати по мањој излазности на северу, онда је јасно да чак и не узимајући у обзир бројне неправилности приликом избора да је реалан однос између прорежимске геополитике и ове опозиционе међу грађанима Црне Горе негде близу пола-пола. Заправо то се може сагледати и у чињеници да је око 25 % становништва земље су мањине (Бошњаци-муслимани, Албанци, Хрвати), а да од преосталих 75 % који суправосалавни две трећине чини опозициона геополитика према монтенегринима, а управо је по попису (који је иначе нерегуларан на штету српског фактора) око половина становништва земље навела да им је српски матерњи, а толико је приближно и верника СПЦ, односно митрополије Црногорско-приморске од укупног становништва на територији Црне Горе, али када се посматрају само православни, онда око две трећине, дакле приближно тек сваки трећи православни у земљи има промонтенегријску компоненту, остали су Срби, или Црногорци са мање или више израженом дуалном идентификацијом.

 

Међутим, ако се узму у обзир фактори поткрадања и нерегуларности на изборима, онда је опозиција коју персонификују ДФ, у ширем смислу обухватајући и Демос, па и демократе и УРА, потом СНП и мање српске странке које су ван парламента, насупрот оном што чини режим и Позитивна ЦГ, те мањинске странке Албанаца и Бошњака можда чак негде и за нијансу повољнији за ову прву наведену групацију. Када се пак узме у обзир питање уласка у НАТО, онда је реално чак и осетан део бирача ДПС пре свега, па можда и један део мањинског бирачког тела ван ентузијазма за улазак у ову алијансу. Шанса режима се управо крије у могућности нејединства опозиције, уз већ евидентну контролу највећег дела медија, систем репресије и служби које користи, као и наклоност америчке политике. У том правцу јасно је да када би садашња опозиција имала праве и демократски организоване изборе, а потом чак и у краћем року иоле равноправан утицај у медијима и без притиска државног апарата и различитих служби, да би се Црна Гора вратила оном клатну из краја осамдесетих и деведесетих где је просрпско и умереноцрногорско бирачко тело било изразито натполовично, а са друге стране мањине и мањи део православне популације са новомонтенегријским идентитетом.

 

Нема сумње да су догађаји од започињања протеста Демократског фронта 25 септембра почели да мењају ситуацију у земљи, и да су посебно догађаји од 17 до 24 октобра значајно заљуљали Ђукановићев режим, и уздрмали његове намере да увуче земљу у НАТО ван референдума и да усвоји нацрт закона о верским заједницама који је уперен против СПЦ. Међутим, чини се да убедљиво највећи проблем режима је катастрофална економска и социјална ситуација у земљи, потом све присутнија свест, нарочито након афере снимак о континуираним неправилностима на изборима, те исфорсирана режимска геополитика, која је традиционалног историјског савезника број један Црне Горе Русију прогласила за противника и увела Москви санкције. Батињање народа, ауторитарна свест режима, ригидност према опозицији, додатно распаљују страсти и развијају све лошију позицију владајућих структура.

 

Највећи проблем опозиције је њена нејединственост по питању даљег организационог деловања, а не толико по питању оцене ситуације у земљи, кривице владајућих структура и потребе промене корумпираног и нерегуларног режима. Ипак и у том даљем деловању, они уз минимум сарадње, а што се све више очитује, и различитим тактикама могу постићи потенцијално заједнички циљ, а то је промена режима и не улазак земље у НАТО без рефереднума, те као секундарни циљ одбијање такође недемократског и вишеструког лошег нацрта закона о верским заједницама. Демос и далеко мање битне по утицају у бирачком телу и снази у парламенту демократе Бецића, своје резултате 2012 су постигли на гласовима просрпског дела бирачког тела. У том правцу Лекић и Демос (садашњи подпредеседник Демоса Горан Даниловић је дуго био претходно подпредседник Нове Српске демократије), имају у практичној политици прилично сличне ставове са данашњим Демократским фронтом, чији је Лекић на изборима и био носилац листе. То подразумева осуду режима и одговорност за нерегуларности на изборима, неслагање о уласку Црне Горе у НАТО и са нацртом закона о верским заједницама, истина све то извесно мекше него што то оцењује данашњи Демократски фронт и његови лидери. Разлика Демоса је највише у начину деловања, који је приближио своје ставове садемократама Бецића и новоформираном УРА организацијом Ракчевића, који имају нешто већу дистанцу и од Демоса по питањима идентитета, односа према НАТО и питању СПЦ. Ипак све три ове организације неједнаке снаге, где убедљиво највећи Демос Лекића у последње време наступа заједно у саопштењима и сарадњи (која истина није институционализована ни на који начин), дакле сви заједно показују критику режима, потом одбијају да земља уђе у НАТО ван демократски организованог референдума када се за то стекну услови, те констатују у већој или мањој мери да постојећи нацрт закона о верским заједницама није добар.

 

Истина ту и тамо, код њих се појављују и одређене замерке Демократском фронту, не толико у начину деловања, колико у његовој мањој спремности да координира своје акције са осталом опозицијом. Демос, а у мањој мери и ове друге две организације су долазили на протесте ДФ 24 октобра, а и оне претходне 17 и 18 октобра, али су то били формулисани као индивидуални чинови њихових посланика и функционера, а не колективно организовани став читавих покрета. Уочи 24 октобра Лекић, Бецић и Ракчевић су најавили подршку митингу ДФ, потом најавили да ако режим се покаже непопустљив у даљим разговорима око прелазне владе којој је циљ организација демократских и фер избора, да ће се и они одлучити на грађанске протесте.

 

Међутим, након 24 октобра, ова три политичара су у својим изјавама, иако су задржали извесне разлике међу собом и нијансе у оценама догађаја, ипак указала да су спремни имати преговоре са Кривокапићем око превазилажења кризе, тражењу прелазне владе и организацији демократских и фер избора, а да у протесте под организацијом ДФ нису адекватно позвани као равноправан партнер и суорганизатор. Чак је Бецић дао и неке примедбе ДФ за пропусте и инциденте који су настали и потоњег насиља (интевенције) полиције и специјалаца 24 октобра иако је укупни акценат на одговорности власти. Чини се у исто време да је Бецић, иако инсистира да без референдума не може да прође улазак земље у НАТО, по том питању најпопустљивији . Са друге стране Демос има несразмерну снагу у односу на ове друге две организације у повоју (Ура и демократе Бецића), и чини се да Лекић својим заједничким наступом последњих седмица са њима, истинав који имају неформалну природу, им даје велики политички уступак. Лекић указује да није далеко од учешћа у протестима ДФ, али да до сада није адекватно позван на договор око начина рада и делања заједничког. Лекић је био и председнички кандидат ДФ на изборима који су врло нерегуларни и где је Вујановић на крајње сумњив начин проглашен за председника. Чини се да би садашње вођство ДФ уз одређени напор и договоре, могло да начини стратешки договор са Демосом, па чак и са ове друге две организације Бецићевим демократама и УРА (далеко мање значајне од Демоса), што би битно повећало маневар деловања опозиције према режиму.

 

Одбијање челника ДФ да имају било какве контакте и преговоре са режимом, укључујући и самог Ранка Кривокапића, те да истрајавају на даљим протестима, сада пренетим на целу Црну Гору, са једне стране им даје могућност да остану на таласима радикализације ситуације и нестабилности режима, за што је најодговорнији сам режим употребом силе и недемократским понашањем. Са друге стране ипак оваква одлука ДФ да прекида било какву комуникацију и са ДПС, али и са Кривокапићем, им смањује краткорочно могућност координирања сарадње са Демосом, и посебно са ова друга два мања покрета – Бецићем и Ракчевићем.

 

Међутим, у оваквој лепези опозиционог деловања, ДФ ваниинституционално до краја, а Демос и ове две организације, напуштањем парламента такође, али прихватањем макар са Кривокапићем неког облика преговора — може у случају постизања и одржавања стратешке сарадње (пре свега на линији ДФ – Демос) да буде добра стратегија.

 

Чини се да СНП на чијем челу је Милић заузима за сада стратегију ближе сарадње са ДФ у протестима, што је вероватно највећи успех фронтоваца до сада у привлачењу остале опозиције. СНП од почетка на одређени начин саучествује у протестима ДФ, и након 17 октобра то још више долази до изражаја, с тиме да Милић задржава известан корак самосталности и полуцистанце у односу на ДФ у овом правцу. То је и разумљиво јер СНП није формлно део ове коалиције, али би се и ту од стране вођства фронта могли учинити одређени напори, нарочито ако имамо у виду да ће се формирати и листе за предстојеће изборе следећих месеци (или још краће ако дође до превремених избора, где би са СНП та листа ДФ била фундаментално јача, да не говоримо о потенцијалном повратку Демоса на заједничку листу и коалицију, док се стиче утисак да би то по питању Бецића и УРА било остварљиво такође, али нешто теже, због уочљивијих разлика по неким важним програмским питањима, али које још увек ове покрете чине ближим ДФ, СНП и опозицији, него Позитивној ЦГ и посебно режиму).

 

Када су у питању Позитивна Црна Гора Пајевића, она је дакако ближа режиму него осталој опозицији, али се ту неки облик сарадње макар по техничким питањима можда може постићи. Слично је са странкама мањина, које су везане за политику режима, али се по појединим техничким питањима прелазне владе, услова избора такође може успоставити додирне тачке. Уколико се у будућности уједињена опозиција (ДФ-СНП-Демос, па и ове две организације УРА и демократе, плус две српске листе које су 2012 биле испод цензуса) конституише као заједнички државотоворни коцепт Црне Горе која није одбацила и српски историјски идентитет, поред неоспорне чињенице постојања историјске црногорске државности као антипод дукљанству Ђукановић-Кривокапић концепта, у том случају би се јавила потреба одржавања добрих односа и чак партнерства са неким од странака и организација мањина (бошњачко-муслиманском, па и албанском, нарочито по питању Малисора и Албанаца католика, те са католицима и Хрватима у Боки).

 

Ђукановић ће покушати да избегне прелазну владу и да се сконцентрише на што мање уступке око демократских и фер предстојећих избора, покушавајући при томе да убаци без референдума земљу у НАТО, као и да прође нацрт закона о верским организацијама, што је сада све нереално да се оствари, али он је толико пута показао спретност да реализује своје циљеве, ма како они недемократски и ненетични били. Пасивност званичног Београда, и истрајавање одређених кругова у Вашингтону за овако радикалне потезе му још иду на руку, као и одсуство потпуног уједињења опозиције. Кривокапић је спремнији за прелазну владу и низ других уступака, па се чини да би даљи најављени притисци Демократског фронта, које помаже СНП, а Демос и ове друге две организације покушавају договор о прелазној влади и демократским условима за фер изборе — да би све то заједно могло да да известан резултат за читаву опозицију. Неизвесно је питање уласка земље у НАТО, а ту је већ протеклих седмица ДФ много постигао: врло је тешко Вашингтону и алијанси у Бриселу, да Црну Гору и без референдума, плус са великим унутрашњим сукобима и несугласицама, као и без стварне подршке већинског становништва по овом питању — реализују ту замисао до краја и на брзину. Уколико се то оствари то ће бити пирова победа алијансе, односно крајње недемократски чин, и елеменат даље радикализације ситуације у земљи. У још екстремнијем облику то вероватно важи за предлог нацрта закона о верским заједницама који заправо предствља атак на православни живаљ у земљи, односно СПЦ која има највећи део становништва те вероисповести уз себе, док тзв. Црногорска православна црква се није успела остварити више од једне секте, која нема ни међународно канонско признање, ни свештенство, ни упориште у народу и верницима.

 

Демократски фронт је одржао успешну трибину у препуној сали Парк у Херцег Новом у суботу 31 августа (500 присутних, а многи су и стајали). За следеће седмице заказани су скупови по осталим местиама у земљи, прво у Беранама, затим Бару, потом у осталим местима, а планира се и велики завршни скуп у Подгорици, на којем Мандић и Медојевић наговештавају «да би се завршио посао».

 

Дакле опозиција у Црној Гори делује практично у неколико колона, али свака од њих је антирежимска, само се разликују у начину и методама деловања. ДФ мора пустити низ невладиних организација, удружења грађана који су и у досадашњим протестима током октобра учествовали да дођу до изражаја у својим облицима протеста, и да задрже неки облик индивидуалности у свему томе, те посебно да усклађује стратегију антирежимског деловања са осталом опозицијом, где поред СНП изузетно значајан пре свега Демос, а потом и остале организације.

Најзад опозиција у Црној Гори нема заједничког и неприкосновеног лидера. Можда се таква личност може наћи за предстојеће изборе. Можда би Лекић могао да буде прихватљиво решење и кључ великог заједничког успеха, уосталом он је био заједнички председнички кандидат који је реално победио представника ДПС Вујановића на последњим изборима. Можда би то могао да буде неко други, ако се постигне договор. Мандић, Медојевић, Милић, Лекић, Предраг Булатовић…велики је број истински квалитетних политичара у опозицији, треба укључити вероватно у правцу што веће коалиције и заједничког успеха и Бецића, Ракчевића, Кадића, па можда и Предрага Поповића, Ћаловићку, то су све људи који у односу на истрошене, компромитоване, корумпиране кадрове режима, свакако имају предност за једну нову Црну Гору, демократску и социјално праведнију, антитајкунску, која и геополитички неће бити антипод својој досадашњој историји и идентитету.

 

Демократски фронт је са друге стране својом одлучношћу, храброшћу својих лидера и активиста, створио у протеклих месец дана велики простор за промену режима, и то је још један доказ да заједничко, синхрнизовано делање, против једног недемократског и корумпираног режима, макар и само једног крила опозиције, може резултирати сасвим новим и повољнијим амбијентом за промене набоље. Чини се пак, да за коначан циљ, потпуну промену режима и стварање амбијента за једну нову праведнију Црну Гору, је потребна већа међусобна сарадња и координација целокупне праве опозиције у земљи и усклађивање процеса покретања широких народних маса, које након разоткривања немоћи за било какав бољитак земље, али и репресије режима већ сада покрећу и воде и многе самосталне невладине организације и удружења грађана.

 

Др Драган Петровић

Тагови: