Тихо, готово шапатом, али ипак довољно разговетно да сви чују, из редова дела високог свештенства СПЦ зачуло се „мишљење“ да би држава требала преиспитати свој став према тзв. Ахтисаријевом плану и службено затражити његову примену, будући да он предвиђа гаранције за српске споменике на Косову. То би, наводно, био зрео одговор на примање Косова у УНЕСКО (које је, по њима, пре или касније неминовно) јер би, са једне стране, одобровољило „међународну заједницу“ која се залаже за примену овог документа, а са друге „гарантовало“ очување српског наслеђа на Косову.

 

serbiya_blagodarna_rossii_za_protivodeystvie_vstupleniyu_kosovo_v_yunesko_0

 

Намерно или случајно ово коинцидира са ставовима директора Канцеларије за КиМ, Марка Ђурића, који се у више наврата до сада, у својим несувислим иступима, позивао на овај документ. На пример, када је за косовски ТВ МОСТ говорећи о избегавању Приштине да примени решења Бриселског споразума изјавио: „А обавезали су се на то да се у општинама са српском већином у складу са Бриселским споразумом и у складу са планом Мартија Ахтисарија оснивају судови и тужилаштва са српском већином“.

 

Не знам да ли су њихова преосвештенства читала документ Мартија Ахтисарија о „надгледаној независности Косова“, познатији као „Ахтисаријев план“, али није згорег подсетити и њих и јавност како је овај документ настао, шта су му циљеви и какве последице могу проистећи из његовог прихватања од стране Србије. (Марку Ђурићу, наравно, не вреди говорити.)

 

Прво нешто о Ахтисарију. Током маја 1999. године добровољно се понудио да буде тзв. „неутрални“ представник у разговорима о окончању рата у СРЈ (поред руског представника Черномирдина и америчког Талбота). Његов избор својски је погурала, погађате већ, наш историјски „пријатељ“ Енглеска, за коју је пре тога Ахтисари водио тајне разговоре са ИРА, а Американци нису имали ништа против. О његовим претњама Милошевићу „тепих-бомбардовањем“ и хапшењем чланова уже породице ако не потпише понуђени документ довољно се зна.

 

Отворена мржња која је из њега избијала према Србима, препоручила га је код евро-атлантиста и за Специјалног представника УН за статус КиМ, а то му је омогућило да сачини свој чувени документ о надгледаној независности Косова, који је требало да замени Резолуцију 1244, која Србији гарантује суверенитет над својом јужном покрајином.

 

Његов документ, који је СБ УН представљен 2007. полази од небулозне, ничим доказане, и међународном праву непознате тврдње да је Србија изгубила историјско право на територију КиМ зато што се током Милошевићеве владавине лоше односила према Албанцима. Он ту глупост представља као аксиом и косовску независност сматра неупитном, једноставно заобилазећи Резолуцију 1244. и дајући план фазног преласка КиМ из протектората УН у независну државу. Као крај процеса предвиђа се међусобно признање Србије и Косова.

 

Истина, као цуцлу варлицу светској јавности, овај документ предвиђа и нека обележја „посебног статуса“ за Србе на „независном Косову“, међу којима су право на коришћење језика, удруживање општина са српском већином (ЗСО) и заштиту историјских споменика, али о томе се говори описно и без навођења механизама који би било чиме то гарантовали.

 

На писмени захтев Војислава Коштунице, председника тадашње српске владе, Владимиру Путину, Русија је ставила вето на овај документ, али упркос томе, осиони евро-атлантисти, који су од међународног права направили своју прћију тумачећи га кад и како им одговара, предвођени Британијом и Америком, кренули су у имплементацију овог документа.

 

Управо на бази њега, а на иницијативу  САД и сагласност земаља тзв. Квинте (2)  Косово је 17.02.2008. прогласило једнострану независност, отпочињући процес чије се катастрофалне последице по међународно право и данас осећају.

 

Свој труд на узради оваквог документа Ахтисари је добро наплатио. Током 2007. на бази података процурелих од немачке тајне службе БНД у европским медијима појавила се информација да је Ахтисари од албанске мафије за Нацрт свог „Плана“ примио мито од најмање два милиона долара(према некима и до 40 милиона). Наравно, његова канцеларија је ове наводе демантовала, али почетком јуна 2008. те наводе потврдио је и Глобални информативни систем, а индиректно и председник америчког савета за КиМ – Џим Џатрас, који је отворено изјавио да има извесних сазнања о томе.

 

Током 2008. године глобалисти су Мартију Ахтисарију доделили и Нобелову награду за мир, што  је шведски институт ТФФ, један од водећих института за мировне студије у свету, назвао скандалозним оценивши  да „избор Мартија Ахтисарија не задовољава ниједан од критеријума који се налазе у завету Алфреда Нобела, а то су: допринос пријатељству у свету, смањење војски и стварање мировних конференција”.

 

Но, његов план о надгледаној независности Косова наставио је да се једнострано спроводи.

 

Бриселски споразум и Ахтисаријев план

 

Након преузимања власти од стране Бориса Тадића на крилима популистичке кампање „И Косово и ЕУ“, која није имала везе са реалношћу, дошло је до практичног суспендовања Резолуције 1244. од стране Србије и, на њену иницијативу, преноса овлашћења за решавање статуса Космета на ЕУ. Само захваљујући умешности руске дипломатије, Резолуција 1244. је остала на снази као активан документ, који је још увек могуће помињати када се говори о статусу Космета.

 

Након успешног окончања пројекта западних обавештајних служби о преносу власти са ДС на СНС, којим је руководио човек из најближег Тадићевог окружења, Мики Ракић, кренуло се у тзв. Бриселски процес, који је заправо само друго име за пуну имплементацију Ахтисаријевог плана. Нема ниједног решења у Бриселском споразуму које из Ахтисаријевог плана не извире или у њега не увире. Током бриселских сесија српски преговарачи нису изборили чак ни један једини зарез више у односу на оно што им је прописао Ахтисари. У ниједној области и по ниједној теми. Отуда млађахном, не много виспреном, Марку Ђурићу често омакне да га помиње у својим иступима. И то што, дела о „гаранцијама“ за српску културну баштину које у свом плану помиње Ахтисари, нема у тзв. Бриселском споразуму значи једино да српски „преговарачи“ нису показали интерес за то. Они најбоље знају зашто је тако, и о чему су „преговарали“ када о томе нису?!

 

Но, упркос свему, уз пуно уважавање бриге за српско верско и историјско наслађе на Космету, наша преосвештенства би морала знати да нико ко није спреман да прихвати пуну независност Косова, не може и не сме тражити званично пихватање овог документа од стране Србије, јер управо је то његов циљ. Наводна брига и ничим утврђене „гаранције“ за српске „споменике“ у овом документу најобичнија су фарса. Постоји десетине других начина да се заштити српска баштина на Космету, али сви они морају извирати из међународног права и Резолуције 1244., а не антисрпског Ахтисаријевог документа.

 

Уместо закључка

 

Биографија Мартија Ахтисарија, као ни његови антисрпски погледи, нису тајна на овим просторима. Тај човек дубоко је уткао себе у изградњу униполарног света, односно тзв. Новог светског поретка за кога више нема дилеме да израста на темељима и постулатима нацистичког Трећег рајха, као и да је изразито анти-словенски и анти-православно настројен.  То не може бити непознато нашим црквеним великодостојницима. Отуда је веома занимљиво питање КО и ЗАШТО у било чему што је овај човек радио може тражити сламку спаса за српски народ и његове недаће, које су нам такви као Ахтисари и донели?!

 

Нажалост, не можемо се отети утиску да овај разговетни шапат о позивању на Ахтисаријев план, долази од оног дела високог свештенства СПЦ који се све отвореније залаже за продубљивање сарадње са Ватиканом, и напуштање канонских начела ради усклађивања Цркве са „новим временом“ (што је „мекше“ име за оно што Кроли назива „Новим Еоном“). Дакле, од српских екумениста, за које је све очигледније да су им циљеви Новог светског поретка ближи него Косовски завет и Светосавље!

 

И зато – помолимо се за све НАС, искрено и светосавски.

Тагови: ;