ЕУ и Немачка би савезника у решавању избегличке кризе морали да потраже у Русији и Ирану. Хоће ли им Вашингтон то дозволити?

 

merkelobama02
Због десет новинара (и два полицајца) убијена у терористичком нападу на Шарли Ебдо марширала је солидарна, згрожена, сва Европа која себе воли да назива демократском, либералном и слободоумном. Од тада па до данас, дакле само током 2015. године, на путу ка земљама Европске уније у Средоземном и Егејском мору удавило се више од 3.400 људи; међу њима и много деце, а превише је већ и само једно. На грчком острву Лезбос понестаје слободних места за сахрањивање утопљених избеглица.

 

Али они који су зимус били Шарли, данас нису „и ја сам избеглица». А Шарли Ебдо стигао је и да објави карикатуре на којима руглу извргава утопљено трогодишње дете…

 

Уистину, избегличка криза која данас потреса Блиски исток и Европу и прети да разори Европску унију показала је много тога. Понешто, попут овог лицемерја у коме људи ни у смрти нису исти, у коме су једне жртве вредније од других, вероватно је било и очекивано; Срби су макар у последњих четврт века имали довољно прилике да се увере како на демократском Западу могу да буду само жртве другог реда.

 

Али није сва реакција на избегличку кризу и њене последице била овако очекивана. Мало ко је, а нарочито они који су поверовали у сложност европске породице са седиштем у Бриселу, могао да предвиди да ће се – реагујући на избегличку кризу подизањем ограда, свађама и пребацивањем проблема преко граница за које се мислило да у шенгенском простору више не постоје – та породица показати толико склоном распаду да то сада признају и њени највиши званичници.

 

СОРОШЕВИ ПРСТИ
Но није само ова реакција на кризу била неочекивана. И сама криза избила је неочекивано, осим можда за оне који су је и организовали. Организована или не, тек, она сад има озбиљан потенцијал да изазове, осим поменутих породичних проблема и раскошне параде лицемерја, и озбиљне геополитичке последице. У томе вероватно лежи њен највећи значај.

 

Пре свега, потпуно је јасно да је европска избегличка криза узрокована, и нераскидиво повезана са сиријском кризом. Ствар је једноставна: све и ако је Башар ел Асад сурови диктатор, каквим га представљају дириговани западни медији, чињеница је да људи из Сирије нису бежали све док САД и њихови савезници из Персијског залива и Турске нису покренули оружану побуну у Сирији како би Асада сменили с власти. Тек тада су Сиријци почели да беже.

 

Уточиште су пронашли у околним земљама. Из њих су ка Европи кренули да хрле одједном, без видљивог непосредног повода, у другој половини прошле године. Има основа за сумњу да је у томе било и извесне организованости.

 

Мађарски премијер Виктор Орбан пре неколико дана је за организовање избегличког таласа оптужио америчког милијардера и филантропа по сопственом признању Џорџа Сороша. И није тиме Орбан открио неку строго чувану тајну. Сорошева Фондација за отворено друштво и сама на свом сајту признаје да помаже организацијама које избеглицама и мигрантима помажу да дођу до Европе. Последица овог доласка јесте и криза која сада потреса саме темеље Европске уније.

 

А, како је деловање Џорџа Сороша уско повезано са оним круговима у Вашингтону који креирају америчку политику, и спољну и унутрашњу – Сорош је, примера ради, најиздашнији финансијер председничке кандидатуре Хилари Клинтон – има основа за сумњу да и у овом случају Сорош не делује само на своју руку.

 

ПОСЛЕДИЦЕ ПОРЕДИВЕ СА ПАДОМ БЕРЛИНСКОГ ЗИДА
И наравно да овакав амерички удар на Европу – упркос свим заклињањима у партнерство – не би био први. И украјинска криза, и присиљавање Европе да Русији уведе санкције, и приљежан рад Вашингтона на минирању Јужног тока, сведоче да се Америка не либи да Европи нанесе штету ако је та штета у америчком интересу. А интерес је очување глобалне хегемоније, а те хегемоније не може бити ако се Европска унија и Русија једна другој приближе исувише, јер то приближавање искључује некога трећег…

 

У сваком случају, све и ако овде нема организације, већ је избеглички удар на Европску унију тек случајни нуспроизвод хаоса који су Американци и савезници произвели у Сирији, геополитичке последице данашње ситуације могле би да буду толико крупне да би могле да се упореде с последицама које је произвео пад Берлинског зида.

 

Једна могућа последица јесте она која је већ поменута: распад Европске уније, или макар њено редефинисање које би ишло у правцу развлашћивања бриселске администрације, у корист поновне суверенизације националних држава.

 

С друге стране, поведе ли се за нагоном за преживљавањем, Европска унија (а пре свега Немачка) решење избегличког проблема мораће да потражи у његовом корену. Дакле, у Сирији. Притом, потпуно је јасно да мира у Сирији, који би избеглице вратио назад, не може да буде без Башара ел Асада, и, што је важније, без Русије и без Ирана. И отуда, ЕУ и Немачка, ако осим жеље за сопственим опстанком поседују и снагу да ту жељу изразе, савезника у решавању кризе морали би да потраже на тој страни.

 

Скоро да је сувишно истицати: овакав развој догађаја представљао би за САД двоструки пораз. Руски савезник Иран би, уместо америчке Саудијске Арабије, постао водећа сила у једном од кључних светских региона, а истовремено би дошло и до природног зближавања Европе и Русије, што је сценарио у чије је спречавање Вашингтон досад уложио веома пуно енергије и ресурса.

 

И нема сумње да ће САД уложити и енергију и ресурсе да овакав развој догађаја спрече. А то ће – како нам досадашње искуство показује, а о томе би штошта имали да кажу и Ирачани и Либијци, моћи да учине само производњом новог хаоса. Питање је само ко ће бити бржи, и хоће ли милиони сиријских и блискоисточних избеглица окупирати Европу, или ће се Европа ослободити америчке окупације.
Спутњик

Тагови: