Стигну емигранти коначно до Немачке… Ево шта се дешава када уђу у „земљу снова“ (не због посла, већ због социјалне помоћи), због које су препешачили толике километре. Извештај је писан у Триру, универзитетском граду на реци Мозел.

 

Flüchtlinge%20in%20Trier
Када емигранти стигну на станицу, чека их представник неке од бројних невладиних организација. Увек на услузи и увек са осмехом, НВО-вац им објашњава где да иду, кога да контактирају или, евентуално, како да наставе пут. Једнако пријатељски се понашају службеници на станици, очигледно по инструкцијама надређеног  (емигранти се понекад жале не „урокљиве очи“ локалаца па овакве жалбе ваља избећи). Нешто пре мог доласка у Трир, емигрантима је приређена добродошлица организована од стране разних „зелених“, „црвених“  и оних у дугиним бојама. Али о њима, нешто касније…

 
Као и у осталим местима у Европи, у Триру је за емигранте задужен Каритас (Caritas). Каритас је, за оне које не знају, католичка организација која оперише у 200 земаља, и обухвата 160 под-организација. Годишње троши, како се наводи, 4,193,491 ЕУР у хуманитарне сврхе. У Немачкој за ову организацију ради 500 000 људи, исто толико локалних волонтера (плус 70 интернационалних). Сад, зашто је једној католичкој организацији толико стало да увезе муслиманске емигранте у Европу, и чији је заправо поменути капитал, тема је за размишљање… Са Каритасом сарађује и свештенство трирске бискупије, иначе, најстарије у Немачкој. Ништа мање „хумани“ нису ни Малтешки витезови који свакако имају средства за овакав тип активности.

 

Емигранти су смештени у неком од избегличких центара, од којих је главни у Триру, а има их и у околним местима (нпр. Концу где просторије са Каритасом дели извесно турско удружење) . Пријем емигранта строго је организован и свака нација има свој термин пријема. Додела социјалне помоћи такође је организована (по данима) па се нпр. лекови и медицинска помоћ добијају уторком. Услови живота нису на нивоу, али бар ником не мањка преноћиште, оброк и (најважније) вај-фај. Да се не лажемо, емигранти су само средство за остварење нечијих мрачних циљева, па ником није ни битно што 20-ак људи спава у истој просторији.

 

Обезбеђење се бира из редова самих емиграната али делује да за обезбеђењем нема ни потребе. Овде је једини проблем досада против које се емигранти боре шетњом по Триру. Крећу се у групама, чешће комуницирајући са родбином преко скупих телефона, него што коминуцирају међусобно. Веома су бучни, чак и за наше „јужњачке“ уши. Заиста саосећам са Немцима који све то подносе стоички, у име политичке коректности.

 

Изненађује  став и понашање емиграната, који показује да већина њих не спада у „угрожене“, „прогнане“ „ратом-истраумиране“ и сл. То је став особа које су управо дошле на место које им по праву припада, које је више њихово него локалног становништва. По правима и бенефицијама које имају, то заиста јесте случај.

 

А шта све добијају емигранти осим подмиривања основних животних потреба? Бесплатно лечење за које је задужено стручно особље, бесплатни лекови се подразумевају. За „ратом-истраумиране“  ту  су услуге психолога. Бесплатни курсеви језика, зарад убрзавање интеграције емиграната у друштво. Уколико је емигрант спортиста, своје тренинге може да настави у Немачкој. Даље, наставак студирања уколко је прекинут, или упис на студије ако емигрант покаже интересовање за тим. Примедба: потписница ових редова познаје људе који су потрошили силан новац за усавршавање у иностранству, а неки су се враћали јер нису имали средстава за наставак студија. Класичан пример да нема правде у космосу.

 

Листа бенефиција је подужа, али наравно, муслимански емигранти морају да буду једнаки свима, чак и једнакији од других. Нпр. од припадника европске емиграције, очајника који траже посао у Немачкој, студената из иностранства који се муче да нађу стан за изнајмљивање… Нас, који смо дошли из Србије да посетимо најстарији немачки град, дочекао је нимало топао пријем.

 

На слици је главна железничка станица Трира, која нам је по доласку у град била једино могуће преноћиште. Речено нам је да за нас нема довољно места у хостеу,, што се испоставило као нетачно. Иста лаж је сервирана пару грчких студената. За разлику од нас, емигранти нису имали прилику да виде како игледа унутрашњост „Hbf“-а ноћу. Сви су збринути у емигрантском центру или у бројним угоститељским објектима.

 

После неколико дана у Триру схватили смо да немачка Баба Мразица некој деци дели поклоне док другу децу сматра неваљалом. На слици доле је, додуше, Меркелова као Мајка Тереза, али питање је дана кад ће да се појави њена представа с ореолом.

 

Дакле, све што за нас обичне смртнике представља неизмеран луксуз, емигрантима је дато, поклоњено. Ми, несрећно рођени као Европљани, не-муслиманске вероисповести, ничим угрожени и без мин. троје деце, понекад нисмо могли да нађемо ни место у хостелу. Када емигрант дође, место се створи само, што вероватно има неке везе са симболомКаритаса на зиду рецепције. Док нама са Балкана прете депортацијом уколико тражимо азил, онемогућују нам да радимо јер немамо „папире“, окарактерисани смо као варвари, пардон људождери , како је приметио Путин… емигрантима уопште није тако лоше. Неко би ово могао назвати правим расизмом, верском нетолеранцијом, славенофобијом и сл. Али, који би се само званични медиј или НВО бавили оваквим појавама у „земљи снова“?

 

Помоћ и бенефиције које емигрант добија од Немачке зависе од некаквог статуса емиграната, рекла бих, КОРИСТИ коју од емигранта имају спроводиоци плана „Хаос у Европи“. Тако, за разлику од оних који се смештају у кампове, неки емигранти имају повлашћен статус. Они који бораве у хотелу/хостелу спадају у ту групу, и њима се додељује „локалац-волонтер“ гратис. Ово је најчешће женска особа која провера да ли је са емигрантима све у реду, да ли имају све шта им треба и сл. Понекад у посету дође и неко из „претходнице“. Обично је то мушкарац, који долази из исте земље као и емигранти  (нпр. новопридошлим Авганистанцима који су са нама били у хостелу, послат је један „њихов“. Са све храном, књигама за учење немачког и документацијом. Интересантно је да је у истом хостелу, поред њих и Сиријаца било и пар Албанаца, вероватно угрожених ратом из даљине.)

 

„Претходница“ већ помало говори немачки, дуже је у земљи, и као таква помаже „новој тури“ у интеграцији. Све је савршено организовано, као да се дешава у Немачкој а финансира… ко? Делимично остале европске земље које не желе да саме имају посла са емигрантима. Делимично, ђаво лично…

 

Поред оних којима је то посао, емигрантима се највише бави омладина, будућност „радосне Европе“.  А где су млади, ту су и невладине организације. На пример:  АСТА (марксисти), Антифа (која се наводнобори против нацизма), ЛГБТ лоби, феминисткиње, и разна студентска удружења. Ту је такође странка „зелених“ или Bündnis/Die Grünen, која сарађује са горепоменутим и чији промотивни материјал видите на слици. Учествују и левичари тј. Die Linke.

 

Волонтирање кроз рад са емигрантима се топло препоручује младима, при чему се наглашавају добре/корисне стране овакве врсте активности. Радећи са емигрантима они нпр. могу да усавршавају своје образовање, уче страни језик бесплатно, замене одлазак на праксу волонтерским радом и сл. Лично сматрам да се добар број младих на овај начин припрема да у будућности ради за неку НВО, или да гради политичку каријеру у некој од споменутих странака.

 

Клиника SRLC, до које води последњи „линк“, такође је католичка. Ово нас поново враћа на почетак, па видимо да се у Немачкој заправо игра неко вражје коло чији је коловођа финансијерКаритаса, невладиних и других организација..

 

„Хуманост“ се, дакле, може и исплатити. На „Хаосу у Европи“ прифитирају многи („одбор за дочек“, „претходница“, медицински радници, свештена лица, власници хостела/хотела). Зашто онда ни млади не би добили део тог колача? Неки од њих чак и верују у оно што раде.. Под утицајем медија они су хипнотисани терминима „култура добродошлице“, „отворено друштво“, „хуманизам“, „солидарност са угроженима“  и сл. Због тога им пароле постају „Ниједан човек није илегалан“, „Европа без граница“, „Трир за све“, итд.

 

Чињеница је да ова омладина заправо не виде или не желе да виде реалност која, за разлику од „напаћених емиграната“ истински грца у агонији поред њих . Јер шта је са оним Другим, непознатим, који стоје на маргинама, изван шаховских поља Велике игре? Јефтиној европској радној снази, бескућницима који живе од рециклаже флаша и осталима којима је можда потребна помоћ Баба Мразице Меркел.

 

Без обзира на то да ли је у питању омладина, добростојећа католичка средња класа или обична модерна породица, сви су изложени истом третману. Свима њима се пуне главе причама о милосрђу, саосећању, хуманизму и поменутој култури добродошлице. Јасно је да Немци у одређеној мери имају и грижу савести због тога што добро живе  (поред великих плата они могу да купе све на распродајама, а храна је тамо јефтинија него код нас). Другим речима, Немци су збуњени си слуђени, прихватају све здраво за готово, не примећујући да је у њихов шарени, весели и хуманистички Холивуд стигло“ смутно време“.

 

Насупрот већини Немаца који (бар у јавности) подржавају емигрантску политику Меркелове, стоји мали број противника. Односно, оних који се усуђују да буду „политички некоректни“. Поред Пегиде ту је и АФД илиАлтернатива за Немачку. У Триру се грађанско незадовољство емигрантском политиком испољава под вођством НПД-а, кога води Сафет Бабић. Присталице НПД-а изашле су на улице почетком августа, али је истог дана организован и контрамитинг. Скуп НПД-а окарактерисан је, гле чуда, као нео-нацистички.

 

Противника емигрантске политике, дакле, још увек нема довољно да би могли да постану битан политички фактор. Иза поборника „хуманизма“ стоји велика пропагандна машинерија, огромна финансијска подршка и стручњаци психологије. НПД-овци и остали једноставно немају довољно новца да организују масовне трибине, презентације, хепенинге… нити довољно људства да се баве активизмом. Остаје да видимо шта ће се десити кад број емиграната превазиђе капацитете Немачке, и кад народно незадовољство постане интензивније. Хоће ли се опет у Немачкој свести пробудити вук Фенриз из германске митологије, звер хаоса која је већ једном покидала ланце самоконтроле и презрела правила узорног  понашања?

 

Весна Какашевски, председница „Евроазијског пута“

Тагови: ;