У кризним историјским периодима стратешки важни делови света обично одиграју улогу полигона за одмеравање снага најважнијих планетарних актера. У контексту глобалног одмеравања снага геополитичких полова на различитим нивоима деловања и глобалне прекомпозиције моћи којој последњих година сведочимо, црна гора нагло може да добије на значају у балканском контексту.

 

Anti-government protesters are seen at the site of clashes with riot police in Kiev January 24, 2014. Ukrainian President Viktor Yanukovich, in what appeared to be an offer of concessions to the opposition amid violent protests against his rule, pledged on Friday to reshuffle the government next week and to amend sweeping anti-protest laws.  REUTERS/Vasily Fedosenko (UKRAINE - Tags: CRIME LAW POLITICS CIVIL UNREST)

 

Недавни протести дела опозиције усмерених на дестабилизацију и коначно рушење двоиподеценијског Ђукановићевог режима претворили су се у насиље на улицама главног града Црне Горе и опасно подсетили на крвав расплет на кијевском Мајдану пре две године. Прекомерна употреба силе од стране режима против демонстраната и краткотрајни притвор за поједине опозиционе функционере ујединили су у негативним оценама европске институције и званични Кремљ, што се готово никада не дешава. Позивница за чланство у НАТО савезу коју црногорско руководство очекује у децембру додатно подгрева узавреле страсти, а експлозија незадовољства на улицама Подгорице неодољиво подсећа на сличан друштвени процес који је у Украјини од протеста у центру главног града довео до десетина хиљада изгубљених живота у грађанском рату. Међутим, паралеле између црногорског и украјинског модела унутардруштвеног конфликта се не завршавају на томе. Ова два друштвена система упркос очигледним разликама изненађујуће подсећају један на други, а крвав расплет ситуације у Украјини представља злокобно предсказање уколико Црна Гора крене путем унутрашњег конфликта под диригентском палицом атлантистичких стратега.

 

Чак и наизглед безначајно политичко или друштвено питање у Црној Гори има јак идентитетски карактер, па су паралеле са украјинским конфликтом јасне. Као и у бившој совјетској републици, у Црној Гори постоји више оса друштвених подела које се међусобно преклапају и прожимају, често доводећи сам црногорски идентитет до апсурда. Грађани Црне горе су подељени идентитетски, верски, идеолошки и лингвистички. Осе поделе се не поклапају увек и свуда, али она у оквиру националног корпуса суштински одређује сва остала питања унутар црногорског друштва. Комплексности националног састава који чине Срби, Црногорци и мањине попут Албанаца, Бошњака и Хрвата, додатно доприноси добар део становника ове државе који има дуални идентитет. Наиме, значајан део становника ове земље се национално изјашњава као Црногорци, док истовремено говоре српским језиком и верници су Српске православне цркве. Ово подсећа на одређени проценат становника Украјине који говори руским језиком, а себе сматрају Украјинцима. Такође, идентитетска поларизација на Украјинце и Русе подсећа на црногорски модел, с тим што су Руси и русофоно становништво у Украјини у процентуално мањој мери заступљени од Срба у Црној Гори. Флексибилност црногорског идентитета који формалне институције различитим идеолошким алатима силом намећу добром делу становништва најлакше се може видети из резултата претходних пописа становништва у тој држави. Црногорски пописи становништва прешли су пут од апсолутне премоћи Црногораца током комунистичке диктатуре, преко резултата који показују готово акламативну српску националну опредељеност на попису становништва 1990. године, све до последњег постреферендумског пописа где је однос између Црногораца и Срба нешто уједначенији. То је резултат наметања доминантне црногорске културно-идентитетске матрице агресивном медијском кампањом, образовним системом, као и монополом који владајући Ђукановићев картел има на институције и оно мало економског система који у Црној Гори функционише. Овакав развој ситуације неодољиво подсећа на наметање украјинског идентитета свим расположивим средствима русофоном становништву од државног удара до данас, као и у периодима када су у овој држави власт чиниле прозападне “наранџасте” снаге.

 
У Црној Гори је већ 25 година на власти политичка елита која је прешла пут од комунистичких апаратчика, преко српских патриота, све до црногорских суверениста који не презају од гажења елементарних људских права других националних заједница, а посебно Срба. Политичка сцена у Црној Гори је и деценију након осамостаљења поларизована на суверенисте и “просрпски” оријентисане партије. Након политичког разлаза Мила Ђукановића и Слободана Милошевића 1997. године, црногорско друштво је поново постало неповратно подељено. Већи део опозиционих снага је антисистемски, односно залаже се за темељну реформу институција система, промену стратешког опредељења државе и за ревизију односа са Србијом. Слична ситуација је у Украјини, где су се након распада СССР готово у правилним временским размацима смењивале прозападне и проруске снаге, све до државног удара у Кијеву и крвавог конфликта у Донбасу који је уследио. Неизоставна карактеристика црногорског режима је да је он пре свега антисрпски. Уставом, законима и међународном праксом загарантована права Срба се брутално крше у готово свим земљама окружења, док је у том смислу Црна Гора јединствен случај – Србима се у тој држави негира и само постојање, право на језик, дискриминисани су свуда где објективно постоји простор за то, док се њихова заступљеност у институцијама система равна статистичкој грешци. То се правда наводном неквалификованошћу, док се, разуме се, пориче дубок антисрпски карактер аутократског режима. Режим своје антисрпство у пракси спроводи притиском на Српску православну цркву у погледу њене имовине и правног статуса, наметањем тзв. црногорског језика већинском становништву које говори српски, као и притиском на грађане са лабавијим уверењима да се приклоне маинстреам моделу који се намеће од стране институција система.

 

 

Оно што је кључни за забринутост је традиција братоубилачких сукоба кроз читаву црногорску историју, а посебно онај последњи на идеолошкој равни, из времена комунистичке диктатуре која је и ударила темеље данашњој црногорској нацији. Многобројне јаме, масовне гробнице, бројни комунистички злочини над “класним непријатељима” са још увек живим сведоцима и њихове неразјашњене околности непрестано тињају и злокобно стоје у позадини свих претходно наведених конфликата у Црној Гори. Све поделе које карактеришу црногорско друштво могле су се приметити на протестима дела опозиције против Ђукановићевог режима. Мноштво различитих застава и других обележја који су се могли видети на најбољи начин осликавају непремостиву дубину подела унутар црногорског друштва. Жестока реакција режима иступима у јавности у којима се нису превише бирале речи, оштра медијска поларизација као и несумњиво прекомерна употреба силе на улицама Подгорице распалили су старе страсти, мржњу и неразумевање дубински усађено у оно што се назива црногорским идентитетом, био да се исти сматра националним или локалним.

 

 

Флексибилност црногорског националног идентитета и основних тачака ослонца које га карактеришу додатно отежавају било какво озбиљније предвиђање развоја догађаја у тој држави. Међутим, јасно је да је позивницом за НАТО Ђукановићев клептократски режим испунио и последњу сврху свог постојања и неометаног арбитрања Црном Гором. Црна Гора ће позивом у НАТО савез зацементирати своју припадност евроатлантским безбедносним и политичким структурама, права Срба ће бити сведена на најмању могућу меру, док ће било каква могућност утицаја матичне државе на положај Срба у Црној Гори био сведен на нулу. Тиме ће бити остварен кључни циљ атлантистичких стратега у овом делу Балкана, а то је миноризација последњих остатака српског фактора на јадранском приобаљу и његовој непосредној близини, што би представљало идеалан саставни део много веће геополитичке слагалице. Такође је јасно да би се у случају одступања са власти Ђукановић и његови дугогодишњи сарадници и клијенти суочили са озбиљним оптужбама за кршења основних људских и грађанских права, криминал и корупцију на највишем државном нивоу, као и за добро познат шверц цигарета који је црногорском режиму омогућио да опстане током сукоба са Слободаном Милошевићем.

 

 

Имајући у виду могуће последице, јасно је да се режим неће предати без борбе. Црна Гора је са својих приближно 650.000 становника и БДП ом равним европском граду просечне величине миноран играч са занемарљивим економским, друштвеним и војним показатељима. Међутим, ова мала медитеранска земља представља изузетно значајан простор за остварење геостратешког утицаја на Балканском полуострву. Од прворазредне геополитичке важности су приступачна Јадранска обала, као и развијени системи комуникације са северним Балканом и централном Европом. Поменути фактори омогућавају Црној Гори да значајно подигне улог свог геостратешког значаја, несразмеран њеној величини и објективној снази у међународној арени. У том контексту треба посматрати и њен политички систем у потпуности потчињен олигархији Демократске партије социјалиста и његову перспективу. Дестабилизација друштвено-политичких прилика у Црној Гори би могла да значајно успори респектабилан привредни раст који ова држава остварује последњих година, с обзиром на чињеницу да приближно 70 процената црногорског БДП-а стварају услужне делатности, пре свега туризам. Такав развој ситуације би додатно продубио традиционалне осе поделе, са несагледивим последицама по будућност Црне Горе као државе, али и читавог Западног Балкана.

 

 

У кризним историјским периодима стратешки важни делови света обично одиграју улогу полигона за одмеравање снага најважнијих планетарних актера. У контексту глобалног одмеравања снага геополитичких полова на различитим нивоима деловања и глобалне прекомпозиције моћи којој последњих година сведочимо, Црна Гора нагло може да добије на значају у балканском контексту. Ипак, крвави украјински сценарио у Црној Гори се из садашње перспективе чини као мало вероватан. Међутим, ни у ком случају не треба занемарити акумулирани негативни социјални потенцијал који у том смеру постоји, запањујуће паралеле које се могу повући између ове две државе, као и катастрофалне последице које би из таквог развоја догађаја могле да произађу. Режиму предвођеном Демократском партијом социјалиста полако под ногама измиче безусловна подршка Запада, а самим тим истиче и његов двоиподеценијски “рок трајања”. Оно што је готово сигурно је да Црну Гору очекује дуготрајна нестабилност проузрокована њеним дубоким историјским поделама, које ће страни фактор свакако искористити ради остварења сопствених партикуларних интереса.

 

 

АУТОР: Иван Ристић

Евроазија.инфо

 

 

Тагови: ; ; ;