Према речима заменика генералног секретара УН, Донбасу је хитно потребна хуманитарна помоћ иако се „ситуација у Луганску поправља”.  У исто време, међународне хуманитарне организације саме спречавају да дође до значајнијег побољшања будући да играју како Кијев свира.  Цена овакве политике су људски животи.

 

908c842aac06fb3c6b76d729332cd04a

 

Ситуацији у Донбасу био је посвећен највећи део недавног састанка руског министра за ванредне ситуације Владимира Пучкова и заменика генералног секретара УН Стивена О’Брајена, задуженог за хуманитарна питања, избеглице и расељена лица.

Према речима О’Брајена, Канцеларија УН за координацију хуманитарних послова упорно је препоручивала Кијеву да повећа слободу кретања људи. Он се такође захвалио руском Министарству за ванредне ситуације на указивању хуманитарне помоћи југоистоку Украјине.

 

 На луганском фронту тада није било посебних борби, а његово политичко руководство се попустљивије” односило према Кијеву из низа разлога.”

 

Руски министар је заузврат предложио О’Брајену да чешће директно разговара са руководством ДНР и ЛНР. У овом тренутку практично нема контаката Канцеларије УН за координацију хуманитарних послова са локалним властима. Повремене хуманитарне акције организоване су у договору са Кијевом и пролазе кроз канцеларије различитих организација чија се привремена седишта налазе на територији коју контролише украјинска војска (на пример, у Маријупољу). Службеници ових канцеларија саопштавали су у више наврата да су у контакту са својим колегама у Доњецку, али да је тај контакт хоризонталан, док у Луганску таквих канцеларија уопште нема. Као део „великог” Донбаса Мариупољ је везан искључиво за индустријско подручје Доњецка.

 

 

Доњецк и Луганск као „две велике разлике

 

Хуманитарна ситуација у Луганску увек се разликовала од оне у Доњецку. У јесен 2014. године град је остао без електричне енергије и, што је још важније, без воде. У Доњецку није било толико кризних тренутака. То је повезано, пре свега, са чињеницом да су управо из Луганске области главни капацитети за снабдевање електричном енергијом (на пример, позната термоелектранатоплана у градићу  Счастје) прешли под контролу yкрајинске војске. Снабдевање водом се пак вршило из залиха које су се такође налазиле на територији под контролом Оружаних снага Украјине. Да, канали за водоснабдевање Доњецка из реке Северски Доњец такође су прешли у руке ОСУ. Украјинска војска није се усудила или просто није умела да уништи тај систем – то није технички лако. А екипе за поправку у Доњецку су се добро показале, врло вешто отклањајући  кварове на електричној мрежи, каткад и под свакодневном ватром.

 

Као резултат  Луганск се у зиму 2014/15. године нашао у положају блокираног града са  забележеним случајевима смрти од глади и страдањa старијих људи од хипотермије. Код „уличних пумпи” (тј. обичних бунара којима су у совјетско време дозидали конструкцију у виду примитивне гвоздене пумпе), историјски својствених за овај регион, стварали су се огромни редови.  Тамо где ни оне нису помагале, локалне власти су проблем решавале једноставно: упућивали су у подручја стамбених зграда цистерне за воду испред којих су се такође стварали редови. Tо је био једини могући излаз. У једном моменту ситуација је постала готово критична. Тада су многи оцењивали хуманитарну катастрофу у Луганску као део притиска управо на ЛНР будући да на луганском фронту није било посебних борби, а његово политичко руководство се „попустљивије” односило према Кијеву из низа разлога.

 

С друге стране, због географског положаја хуманитарна помоћ из Русије ишла је и иде, пре свега, у Луганск, одатле доспевајући у Доњецк. У самом Доњецку, далеко већем граду, постепено се створила поларизација између оних подручја која су се налазила уз линију фронта и која су највише била изложена гранатирању (на пример, до темеља је уништена Улица стратонаута којом се прилази аеродрому) и релативно богатог центра и истока. Људи су почели да се селе из области у област, а на свакодневном нивоу се једни према другима обраћају са питањем „А из које си ти области?”. Притом, понављамо, уништавање главних градски цеви и електричних водова спречавано је са ретком посвећеношћу. За 20 месеци ратовања у граду није забележена ниједна експлозија гаса у кућама, чак ни од остатака граната. То је у великој мери повезано са брзом реакцијом људи који су од почетка гађања научили да покривају гасне инсталације и да беже у подрум.  Главну улогу је у томе одиграла и очигледна агитација: власти ДНР су ефикасно информисале становништво о почетку напада и емитовали упутства шта треба радити у критичним ситуацијама.

 

Како било, хуманитарна катастрофа је избегнута само чудом и уз помоћ руских конвоја. У неким насељима хране (у буквалном смислу било какве) није било уопште. Зими су на хуманитарном плану нарочито страдали градови и села у близини фронта. Страшна ситуација је настала у Горловки, Дебаљцеву, Фастову и Шахтјорску. Било је потребно предузети ванредне мере да би се избегла смрт од глади. Истовремено је украјинска страна непрекидно повезивала хуманитарну ситуацију са политичким питањима. Испоставило се да је највише страдало становништво у зависном положају, посебно пензионери. Треба подсетити да је у области Шахтјорска проценат пензионера далеко већи од националног просека будући да рудари одлазе у пензију раније, а многи притом болују од професионалних болести. У међувремену је примање украјинске пензије било блокирано, а затим је пренето на ниво политичке идентификације: било је потребно регистровати се на украјинском контролном пункту и добити одређену „пропусницу ” која је отварала приступ банкоматима, тј. готовини у гривнама.

 

Ову праксу Кијев је позајмио од Грузије где су такође покушавали да привуку део становништва Јужне Осетије (нарочито из тешко доступне Лењингорске области) да добија грузијску финансијску, хумнитарну и медицинску помоћ. У Доњецку је све то резултирало појавом „црне берзе” на којој су почели, малтене у самом центру града, да продају украјинске „повластице” за невелики износ. Ипак, исплата украјинских пензија постепено је постала непотребна – пронађена је замена. У Луганску је тај процес убрзан  због близине Русије и „стабилније” политичке атмосфере из перспективе Москве. Увођење система личних карата и довођење у ред система за евиденцију и контролу у потпуности отклања потребу за успостављањем неке везе са украјинском страном и комуникацијом о свакодневним питањима, укључујући ту и финансијски сектор.

 

Размирице због конвоја

 

Међутим, представнике УН не интересују толико физички „земаљски” аспекти преживљавања људи у Донбасу, колико „питање слободе кретања цивилног становништва”. Под тиме се најпре подразумева очување одумирућег система „везивања” локалног становништва за различите органе власти у Кијеву. Украјинска страна свим силама покушава да сачува правну везу локалог становништва са центром, поставља банкомате поред контролних пунктова и издаје нова документа са трозупцем на грбу и практично их намеће становништву. Мински споразуми и даље предвиђају обнову исплата пензија и социјалних давања из Кијева становништву Донбаса као украјинским држављанима са формалне тачке гледишта. Москва је принуђена да се придржава овога, захваљујући Минским споразумима. Ово је са практичне стране већ бесмислено, али је политички још увек потребно.

 

Друга ствар је то што су „измешаност” становништва и историјске везе између области (као и стари „живот” који је подељен линијом фронта) довеле до страшне људске трагедије. Дакле, после закљученог споразума Минск 2, батаљон „Ајдар” је, утврђујући свој положај дигао мост преко Северског Доњеца у ваздух, одсекавши тиме Луганск од села на северу области. Стотине претежно старијих људи биле су принуђене да са огромним напором прелазе са једне обале на другу (обале су тамо веома високе, а људи су стари; јесен, зима, блато, поледица, халдноћа). Ствар је у томе да су многим становницима Луганска на тој обали остали рођаци, по правилу веома стари (старији људи никада добровољно не напуштају своје куће – то је научна чињеница), а некима и повртњаци који били извор хране током хладне зиме 2014/15. године. Украјинска страна ову масовну миграцију преко реке није спречавала, али није ни помагала. Тамо, на украјинској страни реке, вршила се размена заробљеника.

Велики проблем је био и то што је трговина на мало прехрамбеним производима била у једном моменту готово потпуно обустављена. У већим градовима су пре рата радили трговински ланци из читаве Украјине који су се или затворили, или променили власнике, или остали без већег дела робе која се доставља из Украјине. Шверцовање робе, иако ризичнан посао, постало је уносно, али ни оно није могло да надокнади губитке због потпуног прекида трговинских веза. У Доњецку је прошле недеље отворена дословно прва нова продавница робе по сниженим ценама на чије су отварање дошли чак неки лидери ДНР. Узбуђење је било толико да је све могло да прерасте у стампедо. И ово је случај са  великим градовима, а са насељима нешто мање, нарочито у онима која су највише страдала током борби. Ситуација је још у пролеће те године била на ивици катастрофе, о чему су отворено говорили лидери ДНР.

 

У таквим околностима руски хуманитарни конвоји су изгледали скоро као чудо.  Мада се ради о прилично једноставном комплету производа, то је био спас за десетине хиљада људи. Међународне организације ништа слично нису могле или нису хтеле да понуде становништву Донбаса. На који начин достављају храну и воду у Дарфур и трајне логоре за избеглице у Конгу? Зашто у Доњецку и Луганску нису то урадиле? Одговор на то питање лежи управо у политици и негде на територији Улице Грушевског у Кијеву. Осим тога, хуманитарне структуре УН и Црвеног крста пате од урођене „плашљивости” и одбијају да раде у оним регионима где постоји могућност да неки од њихових волонтера буде макар овлаш огребан.

 

Гласине, скандали и отворене афере почели су да се појављају око стабилизације ситуације, а нарочито поделе руске помоћи. Појавила се нездрава конкуренција између неколико кланова олигарха које су се иселили из Доњецка и Луганска. Они периодично такође организују хуманитарне конвоје, али са територије Украјине. Нема сумње, свака помоћ је важна и нико неће све то да одбија са поносом. Ипак, понекад се голим оком примећује да сличне акције нису само добротворне већ су усмерене и на очување сопственог „неукаљаног имена” које је под знаком питања  последњих година. Ова ситуација ствара одређену слику о појединим одредима бивше народне војске који штите и прате те конвоје. Њихове командире почињу директно да повезују са бившим „господарима региона” (ипак је то више људи, а не само Ринат Ахметов). Ово љути како званичне власти ДНР, тако и Москву. Након конвоја се појавио талас компромитујућег материјала и узајамних директних и индиректних оптужби што је нашкодило добронамерном карактеру хуманитарне помоћи и дало кијевској пропаганди (и неким московским либералним медијима) додатне (мада примитивне) аргументе.

 

Фанатици и шпијуни

 

Ако говоримо о глобалном опоравку хуманитарне ситуације у региону, треба се подсетити и учешћа организација које нису део УН. Званични међународни системи донедавно нису учествовали у том процесу. Рад Црвеног крста изазвао је више питања него похвала. Учесници међународних хуманитарних мисија по правилу захтевају да их сви третирају  као плавооке вилењаке који доносе добро у свет зла. Искуство показује да то уопште није тако. Обично се организације те врсте напола састоје од фанатика, а напола од шпијуна („Лекари без граница” и „Репортери без граница” су класични примери). Ко ће кога искористити „на терену” није на крају увек најјасније, али после пар непријатних епизода те врсте организације буду дискредитоване једном заувек.  „Угрожена страна”  једноставно одбија да има са њима посла након чега исти тај Црвени крст ствара мрежу од људи који финансијски зависе од њега. Ти људи с једне стране обављају хуманитарну функцију, а са друге, како се испоставља, бивају укључени у политичку агитацију.

 

На пример, у тој истој Јужној Осетији спроводи  се кроз систем Црвеног крста одвођење држављана РЈО на бесплатно лечење у Грузију. Многе људи који се налазе у безизлазној ситуацији (због рака или болести детета) приморавају да потпишу папире са печатом измишљене „владе региона Самачабло” на чијем челу се налази Дмитриј Санакојев. У његово име наводно се врши финансирање тих медицинских процедура у Тбилисију. У Доњецку и Луганску нема за сада ничег сличног. Временом ће се сигурно појавити стални „клијенти” разних организација, а повластице потекле од њих ће им постати главни извор прихода. И ништа дoбро се овој области не може обећати.

 

И последње што треба истаћи. Многе изјаве представника УН о Донбасу имају церемонијалан карактер као и њихове посете Москви. Недостатак признавања постојања локалне власти чак и у оквирима који су обележени споразумом Минск 2 не дозвољава међународним организацијама (чак иако оне искрено то желе) да испуне своју мисију. Захваљујући хуманитарним мисијама, Русија је успела да успостави директни контакт са владама ДНР и ЛНР

 

На крају крајева, то нису владине организације и њихов контакт са Захарченком и Плотњицким ниједну државу на свету ни на шта не обавезује. Тако да ту нема лукаве завере из Москве. А људима ће живот постати лакши. Зима је близу.

 

Превод: Невена Бића

Тагови: ; ;