Амерички и украјински амбасадори у Београду не помињу Црвену армију када говоре о ослобађању српске престонице у Другом светском рату из чисто пропагандистичких разлога, желећи да објасне како није Совјетски Савез имао главну улогу, већ њу треба расподелити између оних на које САД данас стављају улог – каже за „Политику” Наталија Алексејевна Нарочницка, један од водећих руских експерата за међународне односе и званична „особа од поверења“ Владимира Путина на председничким изборима 2012. године.
narochnitskaya
Она је 2004. основала аналитички Фонд историјске перспективе, чији је један од главних праваца рада – међународни односи и улога Русије на Балкану и централној Европи. Од 2008. Нарочницка руководи и Европским институтом за демократију и сарадњу са седиштем у Паризу. За нашу земљу, „моју вољену Србију”, везују је бројне успомене, још много пре него што је у пролеће 1999. стајала на београдским мостовима у јеку НАТО бомбардовања. Председник Томислав Николић одликовао ју је 2013. златном Медаљом за заслуге.

Пре шест година ушла је у састав, недавно угашене, председничке комисије Дмитрија Медведева за супротстављање покушајима фалсификовања историје, што је и данас важно поље њеног интересовања и деловања. Нарочницка је прошле недеље у Београду учествовала на конференцији ОЕБС под називом „Поуке Другог светског рата: Сећања и јавне политике”.

 

 

Како тумачите изјаве да је Београд ослобађао Трећи украјински фронт, уз изостављање Црвене армије?

— У Совјетском Савезу никада није било такозване милицијске регрутације, када војни обвезници из неке области служе у својој средини. Фронтове су називали по територији војних дејстава, па је „Украјински фронт” био тако назван јер су се борбе водиле на територији Украјине. У његовом саставу су се борили и житељи Москве, и Владивостока, и Новосибирска и Кијева. Имали сте и Прибалтички фронт, Лењиградски фронт… Подела на „фронтове” била је само елемент стратешког планирања крупних војних операција. Дивизије су се стално пребацивале са једног „фронта” на други. Нико од бораца није се сматрао припадником неког „фронта”, већ пре свега Црвене армије.

 

 

Али, украјински експерти тврде да је њих било највише у тим јединицама?

Било их је много, несумњиво. Украјинци су били други по бројности народ и историјске руске државе и СССР-а. Огромна већина Украјинаца ватрено се борила за нашу заједничку домовину, раме уз раме са свима осталима. Највећи део Украјинаца борио се у саставу Црвене армије, а не на страни Хитлера, попут групице присталица Степана Бандере. Све је то једна игра са стереотипима, терминима и семантиком, чему их обучавају у центрима за технику пропаганде.

 

 

Црвена армија није поменута међу ослободиоцима ни у Аушвицу – и ту је изражена захвалност украјинским војницима. Да ли је то за вас покушај ревизије новије историје?

— Наравно, јер је и тај логор ослободила Црвена армија. Овакве манипулције смишљене су да одвуку пажњу од поновног буђења нацизма у Украјини и ради компензације историјских грехова. Појаве антисемитизма и погрома над Јеврејима, у највећем степену биле су на територији данашње Украјине и Молдавије. То је умањивање улоге Совјетског Савеза, јер је данас на делу демонизација читаве совјетске историје. У меморијалном музеју у Јапану, посвећеном бацању атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки, нигде се не помиње ко је бомбардовао. Али зато, кад пређете у следећу салу, тамо видите карту Јапана, над којом се надвила огромна, монструозна Русија. Да ли стварно мислите да се ни код кога од посетилаца, ученика основних школа, не рађа асоцијација да је управо Русија бацила те бомбе?

 

 

Хоћете да кажете да се пропагандом баве тимови психолога?

— Још у студентским данима сам прочитала неколико озбиљних радова америчких филозофа и психолога на тему теорије семантике. Стереотипи се уводе у говор, где добијају одређени смисао као клише, а затим остају фиксирани и веома је тешко одбацити их као лажни утисак.

 

 

Али зар се и Русија не бави таквим стварима?

— Као научник, ја се тиме сигурно не бавим. Али, видећи колико су САД и Запад забринути, до хистерије, због успеха руских медија као што је Раша тудеј, они вероватно сматрају да су их руски стручњаци достигли. Лично сматрам да су емисије Раше тудеј добро документоване и да нису пропагандистичке.

 

 

Како тумачите то што се Први светски рат све чешће поново зове Велики рат? Има ли то политичког значаја?

— У одсуству Русије на Версајској конференцији, Англосаксонци су сами све одлучили. И да ће Аустроугарска бити растурена, и ко ће добити независност, а ко неће. У Русији смо посматрали Први светски рат кроз призму марксистичких клишеа и Октобарске револуције. А треба обрнуто: посматрати ту револуцију кроз призму Првог светског рата. То је био први ратни сукоб који је довео до непредвидљивих резултата. Потреси и промене били су толико велики, да плодове победе нису побрали чак ни неки формални победници. На пример, Француска, иако је била у групи победника, била је подвргнута таквом уништењу да се никад није вратила у статус велике држава који је имала током четири столећа. Светски ратови 20. века били су управо такви, а наредни – још ужаснији.

 

 

То је имало дугорочне последице?

— Данашња ситуација умногоме подсећа на време уочи Другог светског рата. Видимо одсуство поверења, намере провоцирања опасних тенденција у нади да се оне могу контролисати у своју корист.

 

 

Мислите ли да данас имамо претњу новог глобалног сукоба?

— Мислим да таква опасност постоји. И то ме веома узнемирава, због чега стално позивам да се учи на лекцијама Другог светског рата. Пре почетка рата, тридесетих година, амбиције Немачке могуће је било укротити само свеобухватним споразумом о колективној безбедности, са обавезним војним гаранцијама. Тада западне земље нису желеле да се договоре са СССР-ом, већ су тежиле да окрену Хитлера на исток. Сви су мислили да ће Хитлер одбацити Русе иза Урала, а онда ћемо „ми, Запад, њега да зауставимо”. Али, кад пустите џина из боце, њега више не можете да контролишете, као што је сада учињено на Блиском истоку.

 

 

Да ли се, поредећи степен опасности, може рећи да је радикални исламизам нови нацизам?

— Циничан однос неких западних стратега према ИД подсећа на планове коришћења Хитлера за слабљење супарника. Свима је добро познато коме они продају нафту по 15 долара за барел, и ко је, и коме, потом препродаје. Радикалне силе ислама су најпре легализовали, ради рушења влада које се нису у потпуности потчињавале америчкој вољи. Зар није било безумље рушити главне државе ослонце блискоисточне равнотеже – Египат, Ирак, Либију и Сирију? Намерно и прорачунато, улог је стављен и на исламисте, са циљем рушења остатака биполарног светског система, који је задржан на Блиском истоку. Али, избеглице не иду у Америку, већ у Европу и тамо врбују нове фанатике.

 

 

Можда таквом понашању доприноси управо незнање, изазвано ревизијом историје, укључујући и Први светски рат?

— Важно је разумети да је историја Првог светског рата заправо историја рушења Аустроугарске и Русије. По теорији америчког председника Вудроа Вилсона, ове две мултинационалне државе требало је да буду рашчлањене, а уместо њих да настане низ малих, несамосталних држава. Британија је још од краја 19. века интригирала на Балкану, спречавајући настанак крупних, хомогених балканских нација. Срби, хероји-победници у оба светска рата, нашли су се сада поцепани у шест квазидржава.

 

 

Видимо покушаје да се Србија окриви не само за догађаје из новије историје већ и за почетак Првог светског рата?

— Комисија за утврђивање одговорности за отпочињање Првог светског рата још на Версајској конференцији је утврдила да је кривица на Немачкој и Аустроугарској. Независно од тога што српска елита често није била окренута према Русији, за Запад је увек била опсесија фрагментација српског народа и недопуштање његовог уједињења и изласка на море. Оптужбе за митологизоване великосрпске амбиције и слично, што посматрамо већ дуже од века, смишљене су само са тим циљем. Посреди је монструозна незахвалност Европе према Србима, који су дали пропорционално највеће жртве у оба светска рата. Али, ако Европа Србији не верује, ми у Русији ћемо увек веровати у историјско српство, ма како се понашала елита. Чврсто верујем да српски народ још није рекао последњу реч у европској историји и да ће та његова реч бити позив на правду и част.

 

 

 

 

септембар 2015.

 

Тагови: ; ; ; ;