Овај текст је започет непосредно пре гласања о предлогу да Косово постане пуноправни члан Унеска. Намерно, не само зато да себе и уредника рубрике поштедим хроничне нервозе и драме због пробијања рока, већ и зато што бих хтео да нагласим неке поенте које су независне од конкретног исхода једног, ма колико политички и симболички важног гласања.

 

673704_manastir-visoki-decani201014ras-foto-emil-conkic055preview_f

 

Пре свега, жалосна је чињеница да је до овог гласања уопште дошло и жалосно је што ће оно бити неизвесно. Жалосно је што велики део света – укључујући његов најразвијенији, западни део – континуирано подржава буквално све захтеве Приштине, укључујући и овај последњи, најблаже речено, прилично бизаран и провокативан. Јер, с обзиром на осведочене „резултате“ у опхођењу са српским („православним“) културним добрима, а нарочито црквама, гробљима и манастирима, укључујући и оне који спадају у светску културну баштину највишег ранга, пријем Косова у Унеско би био отприлике аналоган постављању осуђиваног паликуће за ватрогасца на бензинској пумпи.

 

Најзад, жалосно је што Србија у протеклом периоду није учинила више да оснажи своју позицију по питању Косова и што је, јурећи разне химере „бољег живота“ и „евроатлантских интеграција“, пропустила да, ослањајући се на подршку стварних и вишеструко доказаних пријатеља, боље штити легитимне државне и националне интересе. А најжалосније је то што највиши носиоци власти непрестано „пријатељима“ називају оне који то осведочено нису и који то и сада по ко зна који пут потврђују.

 

У међувремену је стигла вест да пријем Косова ипак није прошао. Додуше, врло тесно, за свега неколико гласова до потребне двотрећинске већине (92:50), али победи се, је ли, у зубе не гледа. А поготово када се има на уму да је актуелни политички врх победом (и то „5 према 0“) умео да прогласи чак и оно ругло од бриселских споразума, или насилно терање Срба са севера КиМ да изађу на косовске изборе и прихвате  приштинске инситуције. У односу на све то, париско гласање заисте јесте некаква победа, макар привремена и – као што ћемо се убрзо уверити – помало „Пирова“. Али боље ишта, него ништа. Па зато журим да текст завршим пре него што крене општа победничка хистерија, честитање и хвалисање.

 

Пропозиције гласања су биле мало атипичне, па није велике чудо што су водеће светске агенције (укључујући чак и руске) најпре јавиле да је Косово примљено у Унеско. Срећом, вест је била погрешна и брзо исправљена. А неки су, мало хладноратовски поједностављено, али у суштини тачно објавили: „победа Србије и Русије“.

 

Интересантно је било и гласање које је претходило овом кључном. Србија је, наиме, затражила – и на том гласању изгубила – да се изјашњавање о пријему Косова у Унеско одложи и да оно „буде тема дијалога Београда и Приштине који се води у Бриселу“. За тај предлог Србије гласало је 58 чланица Унеска, против је било 88, уздржане су биле 22, док 16 није било присутно у сали. За предлог Србије биле су, поред осталих, Русија, Куба, Аргентина и Кина, док су против њега биле Сједињене Америчке Државе (мада због неплаћене чланарине немају право да гласају), Велика Британија, Немачка, Аустралија, као и подразумевана гомила западних колонија, полтрона и сателита.

 
Но, још су занимљивија образложења која су изнета у краткој расправи пре гласања. Представник Велике Британије је рекао да је Косово чланица ММФ и Светске банке и да „овај захтев за пријем нема никакве везе са дијалогом Београда и Приштине“. Немачка је одбила српски захтев са образложењем да је одлука да се иде на гласање већ донета на Извршном одбору. (Представник Аустрије је изјавио да су им „блиски и Косово и Србија“, али је, разуме се, ипак гласао против Србије.) С друге стране, представник Аргентине је рекао да захтев за пријем Косова „није у складу са Резолуцијом 1244“, док је представник  Кубе рекао да је то „супротно међународном праву“ и додао да његова земља снажно подржава суверенитет Србије.

 

Суверенитет? Резолуција 144? Међународно право? Када сте последњи пут чули да наше вође и вођице помињу ове појмове – поготово у сусретима са нашим, тачније својим западним „пријатељима“? И не чини ли вам се помало ненормалним да, на пример, Аргентина и Куба много стриктније и доследније поштују и штите територијални интегритет Србије, него што то у многим случајевима чини Србија сама?

 

Не разумем сасвим ни зашто је српска страна уопште тражила одлагање гласања, при чему је за одбијање њеног предлога била довољна проста већина гласалих, уместо да одмах препусти „Косову“ да јури статутарну двотрећинску већину. Можда ће неко рећи да је то било из „тактичких разлога“, да се покаже „наша конструктивност“. Али мени се чини да је такав приступ ипак стратешка грешка, односно, да смо управо због таквог и толиког „кооперативног“ држања након проглашења косовске независности управо и дошли у позицију да данас морамо до последњег часа да стрепимо да ли ће Косово добацити до двотрећинске већине, и да та већина зависи од тога да ли су Антигва, Доминиканска Република, Кирабати, Науру и Маршалска Острва стигли да на време предају акредитиве за гласање.

 

Узгред речено, својевремено је из медијских кругова блиских како овој тако и претходној власти пакосно мерена километража Вука Јеремића и његових сарадника и пребројаване звездице њихових хотелских апартмана. И сложно су га черечили и тзв. „патриоте“ и „грађанисти“. Али зато, уз све маљкавости, за вакта тог агилног Јеремићевог спољнополитичког тима Косово није могло да сања ни о простој, а камоли о двотрећинској већини у међународним организацијама.

 
У међувремену је српска политика пошла за другим приоритетима, док је косовским Албанцима то непрестано било питање свих питања и ствар општенационалног консензуса, независно од тога што се иначе међусобно озбиљно мрзе, свађају и сукобљавају. А код нас је ових дана главна тема био таблоидни рат између „Курира“, „Пинка“ и „Информера“, политичка судбина Банета Ружића, колико су складни односи у владајућој коалицији и ко је доводио извесну старлету у зграду владе. И зато не треба никога да чуди ако су и резултати блиски уложеном труду, енергији и мотивацији.

 

Укратко, немојмо се заваравати. Овај пут смо се замало и дословно за длаку провукли. Али Приштина најављује нову, још боље „поткрепљену“, то јест, још скупље излобирану иницијативу за пријем. Уосталом, није Беџет Пацоли тек тако хватао зјала или продавао семенке у сали Унеска за време гласања. И немојмо очекивати да ће Руси, Кинези, Кубанци и Аргентинци вечно бити „већи Срби од Срба“.

 

Ђорђе Вукадиновић за НСПМ

Тагови: ;