Од давнина, па до не тако давних времена материјална претпоставка за опстанак, а тиме и производњу живота, био је велики број пољопривредних алатки на њиви. Тај велики број алатки је захтијевао велики, барем дупло већи број руку. Иста ствар је и са одбраном плодова рада и њиве, само друге алатке су биле у рукама. Штит и мач.

 

Нагон за преживљавањем и продужетком врсте се прилагођавао. Појединац није имао шансе, пропадао је, а колективни дух, дух заједнице и заједништва се формирао у складу са приликама.

 

 

У спартанској војсци, рецимо, у биткама, у непосредном додиру са непријатељем — данашњим рјечником речено — у првим борбеним редовима, нису смјели бити млађи, односно, уопште мушкарци без мушких потомака. У случају да страдају, ко би остао, ко би наставио да преноси вриједности заједнице, предуслова опстанка. На сличан начин су се преносила и установљавала друштвена правила у нашим патријархалним породицама.

 

Временом се мијењају производне снаге и број руку на њиви више није материјални предуслов живота, али обичај, вјера, морал, пјесма, игра, дух и култура, који су се временом исплели, остају и постају идентитет, нешто много дубље од бразде у њиви.

 

Због тога израелски кибуци и даље постоје, док од српске задруге није остала ни телевизијска емисија. Међу нама су и данас очеви ратници и ветерани и хероји. Поједини срећници имају и дједове, па и прадједове тих карактеристика. Али на природне узоре заједница се више не угледа. Можда зато што све више себе доживљавамо као политичку гомилу, а не друштвену заједницу.

 

 

Према демографским пројекцијама, сваки фертилни Србин би требало да има троје дјеце да би се зауставила депопулација и природни прираштај био на позитивној нули.

 

У свијести народа који је зависио од броја чланова домаћинства се у протеклих стотињак година нешто драстично измијенило.

 

У руралним подручјима је то текло спорије, па су још 60-их и 70-их година сеоске породице задржале патријархалне димензије и свјетоназоре. Руке су и даље држале мотику, а агоге су се звале одслужење војног рока. СФРЈ агоге.

 

Живјели су као да ће 100 година бити мир (у шта су поменути дједови и прадједови тешко могли повјеровати), а спремали се као да ће сутра рат. И кад је сутра освануло, а аутор наведене изјаве их за такав рат није спремао, те многочлане породице су по логици злих времена највише страдале.

 

Таквих 18 породица су донирале органску арматуру за изградњу Републике Српске. Ратом ожалошћених породица је више, много више, али овдје је ријеч о оним породицама којима је троје дјеце страдало као припадници Војске Републике Српске.

 

Денис Бојић и екипа Радио-телевизије Републике Српске су документарним филмом “Дјеца” екранизовали четири породичне трагедије.

 

Снимљен у продукцији РТРС-а, овај документарни филм на јединствен и аутентичан начин представља једино и посљедње свједочење четири преживјела родитеља, од укупно 36 очева и мајки, који су у отаџбинском рату изгубили по троје дјеце. Филм “Дјеца” документује једну од највећих и српској јавности мало познатих трагедија нашег народа у посљедњој деценији 20. вијека. Има за циљ да истовремено чува културу сјећања и покаже колико су Срби као народ недовољно свјесни своје недавне прошлости и хероја, које је она за собом оставила.

 

 

Из трагедије тих људи можемо учити “само” о животу у свом изворном облику и то без да протагонисти проговоре и ријеч. Они су живјели да би опстајали и постојали, а не подучавали. А онда је разлог њиховог постојања нестао.

 

Нема ту далековидости, па да стварају бројно потомство зарад друштвеног просперитета. Они своју сврху виде у домаћинству и дјеци, пекунији и чељади. Не гледају, нити треба да гледају преко плота.

 

Када тако посматрамо слику, онда не чуди што рељефни израз лица родитеља «Дјеце» и мјесечина из њихових очију стишће утробу и Кери Бредшоу нероткиња.

 

Филм «Дјеца» је, по мом мишљењу, нешто најбоље што је на сличну тему урађено на српском говорном подручју. Наравно, остављам могућност да постоји нешто боље, али ја то нисам гледао.

 

Тема је таква да равнодушност није опција. Филмови у којима је ријеч о ратним трагедијама неминовно ће изазвати реакције, макар на нивоу емпатије. Такве приче дирају емоције и када су у питању играни филмови, а камоли када стварна особа грли три надгробна споменика и нариче. Постоји оправдана бојазан да уколико је филм одличан, гледалац пресвисне. На срећу, или на несрећу, мало је одличних филмова на ову тему.

 

Дакако, какви-такви остају документ времена у коме су настали и о коме говоре и то је добро, али имају ограничен домет и гледаност. Најчешће, такви документарни филмови су у ствари дугачки новинарски прилози са свим недостацима у структури приче и начину приповједања, који могу да настану (и настаће) уколико филм траје дуже од 10 минута.

 

А да не говорим о претенциозности појединаца, који олако траће капиталне теме, без мрвице одговорности.

 

«Дјеца» траје 82 минута и ниједног тренутка аутор и екипа нису упали у ту замку.

 

Жанровски, то је документарна драма. У питању је слојевита прича која у први план ставља патњу “обичног човјека” и највеће жртве које он може поднијети, али у подтексту, ко то жели да види, назире се и како се друштво одужило за ту ултимативну жртву.

 

Требало је приказати три мајке и једног оца, који су у рату изгубили по троје дјеце. Ради се о људима у седмој, осмој деценији живота, који би, и да им је судбина била наклоњена, данас тешко стали пред камере и у оквиру продукцијских стандарда, испричали своју причу. Након трагедије коју су доживјели и патње која им је отцјепљена по данима већ двадесет година живота који не живе, неозбиљно је, па можда и нехумано, очекивати бројна понављања снимања, њихову стрпљивост и концентрацију.

 

Једна мајка је изустила свега неколико ријечи, друга тек неколико реченица више. Требало је причу довести до тога да ово буде употребљиво. И то је успјело, не само да је употребљиво већ је то кулминација приче, једне од прича, јер се паралелно одвијају четири приче.

 

Четири испреплетене трагедије. При томе, није у питању атак на живце по сваку цијену, већ контролисање темпа и грађење наратива, колико је то у документарном филму могуће.

 

Јесте, дијелили су се “лексилијуми” у биоскопској сали, али то је било неизбјежно.

 

 

Са таквим материјалом пред собом, визуелна нарација и “глас преко” су били алати који су највише коришћени. И без обзира на то да ли је изнуђено или не, овај приступ је сврсисходно рјешење јер док слушамо успомене и сазнања гледамо предјеле који су били поприште рађања, смијеха, игре, одрастања, рада, страдања не само «Дјеце», већ и генерација прије и, нажалост, све мање оних послије. На тај начин кроз субјективну исповијест саговорника којег слушамо, визуелно спознајемо и шире и дубље, објективизацију животних услова и претпостављене животне перспективе страдалника о којима је ријеч.

 

Сценариста овог филма је живот, Денис је то “само” зналачки исчитао и оваплотио. Избор кадрова и мјеста за снимање интервјуа (који то у класичном смислу и нису) је брижно направљен, а електрографичка обрада и корекција слике и тона у постпродукцији су зналачки дозиране, тек толико да надомјесте недостатке са терена и по потреби појачају утисак, односно употпуне информације које саговорници и визуелна нарација не пружају, а будући да није коришћен класичан наратор није преостало пуно опција.

 

То су у принципу контекстуалне информације на почетку и крају филма. Наглашавам да погибијом дјеце, њиховом сахраном и оплакивањем филм не завршава. Тако би било лакше и већина не би одолила пориву да бреме ове потресне и исцрпљујуће приче скине са плећа.

 

 

Хронолошки, смрт би требала бити крај. Е па, у овом случају није. Срећом, Денис и екипа су се томе одупрли. Иначе не бисмо сазнали да је један од страдале браће Жупић из Мркоњића ‘98. добио писмо из Македоније. Од друга из војске. Из СФРЈ агоге. Писмом га је питао за здравље. А несрећник на кога је писмо насловљено је био почивши, тада већ три године. И оплакиван од мајке Милеве. Којој писмо никада није показано. Примила га је њена сестра, која се о њој стара.

 

Гледалац се са писмом упознаје у породичној кући. Напуштено домаћинство никада није дочекало наредну смјену генерација. Угашено огњиште је упаљено само да би се прочитала кореспонденција незнанца и духа.

 

 

Милевина сестра није одговорила на писмо. Још размишља да ли да то учини. А ко зна и шта је са пошиљаоцем? Да ли је и он у Македонији 2001. или 2015. године тестирао научено у СФРЈ агоги?

 

Не бисмо сазнали да огњиште породице Лазаревић из Власенице није угашено. Четврти син и мајка Милева су и даље своји на своме. Живе од његових руку. Наслиједио је занимање предака, на готово исти начин као и вијековима уназад. Извлачи трупце коњском запрегом. Не бисмо сазнали да сваки дан пролази мјестом на којем су му истог дана погинула два брата. Најрадије би избјегавао тај пут, али ка његовом селу другог пута нема.

 

Нити бисмо сазнали да се Јока Миловановић из Лопара годинама опрашта од синова сваком посјетом гробљу, јер не зна да ли ће поново доћи. Не бисмо свједочили ни да је на мјесту погибије једног сина његов преживјели брат оставио џепни сат и тиме и једном и другом донио смирај.

 

 

Свакако не бисмо знали да Маринко Бјелица из Трнова још, колико му физичко стање дозвољава, води рачуна о домаћинству. Некоме ће остати. Оних којима је намијењено више нема, али неко ће се наћи.

 

Њему је, поред фотографија, остао и видео-запис са збора у Трнову 1991. године, на коме два сина и ћерка у колу пркосе и времену и стварности.

 

Овај филм, односно судбина четири породице је огледало свих нас. Огледало нашег друштва, не овог времена, већ читавог вијека. Поново су жртве и страдалници скрајнути послије стицања слободе и стварања неке политичке организације. Да не помињем да су се браћа налазили у истом рову и истим камионима, да су младићи од двадесетак година истурени на грудобране, а данак који је српски народ платио у ратовима у двадесетом вијеку је упозоравао.

 

Спартанска доктрина са почетка је баш због тога и наглашена. Било их је мало и морали су се прилагодити условима опстанка.

 

Популациона политика свих влада у протеклих стотињак година, од Николе Пашића и Стојана Протића, до Милорада Додика и Александра Вучића довела је до оне злокобне демографске пројекције коју осликавају услови у којима родитељи «Дјеце» данас живе. Препуштени су бризи преостале породице и једнократној пажњи понеких системских и вансистемских ентузијаста.

 

Да се не лажемо, и овај филм је резултат ентузијазма Дениса Бојића. Јер остатак филмске екипе са РТРС-а, који је, очито, више него дорастао оваквим подухватима, је ту годинама. Само нико их није стваралачки активирао. Не бих да злоупотребљавам простор намијењен овом изврсном документарцу критиком устројства на нашем јавном сервису, али очито да медиокритетско кадровирање у тој кући зауздава стваралачки потенцијал који тамо неспорно постоји. Ипак, чињеница да су «Дјецу» безрезервно подржали буди оптимизам у погледу домаће телевизијске продукције.

 

Фаталистичка симболика и јесте у томе да је ово документарни филм о породицама које су у Одбрамбено-отаџбинском рату изгубиле троје дјеце, а припадају народу који сопствено изумирање може зауставити ако би просјечна породица имала трочлано потомство.

 

Родитељи «Дјеце» симболизују митске прародитеље народа који загледани у “унгрунд” гробница својих потомака од нас очекују и траже “нешто”.

 

Можда ће катарза коју изазива документарни филм «Дјеца» заиста и бити почетак “нечега”.

 

Аутор је новинар из Бањалуке

Тагови: ; ;