(2009.)

24. Март 1999. године је исто тако тужан дан у европској историји као и 1. септембар 1939. године, када је фашистичка Немачка почела Други светски рат. Пре 10 година 1200 авиона НАТО алијансе, најсавременије наоружани, напали су Југославију. Током војне операције је страдало више од 3000 људи међу којима су већина били цивили. Шта је Америка тражила овде- десетинама хиљада километара ван своје територије? Зашто је у центру Европе организовала овај крвави рат? Дописници „СШ“ („Слободне штампе“) су телефоном ступили у контакт са човеком који се тренутно налази у Београду- бившим начелником Управе за међународну војну сарадњу Министарства одбране РФ генерал-пуковником Леонидом Ивашовим, који се пре 10 година нашао у центру тих догађаја.

bombardovanje-700x400

 

„СШ“: — Како је све почело?

— Почетак НАТО агресије на Југославију био је потпуно прекопиран из акција фашистичке Немачке 1939. године. Подсетимо се, настојећи да оправдају светској заједници и немачком народу напад на Пољску, фашистичка војска је заједно са Гестапом кренула у провокацију. У најстрожој тајности развијена је операција „Провокација у Глајвицу“ у складу са којом је спроведен исценирани напад есесоваца и криминалаца (шифровано име „Конзерве“), посебно бираних из немачких затвора и прерушени у пољске војнике и официре, на радио станицу пограничног немачког града Глајвиц у Шлезији. Та је провокација била неопходна да би се Пољској, жртви агресије, наметнула одговорност за почетак рата.
Слично томе, НАТО стратези су „обелоданили“ целом свету убиство 45 Албанаца у селу Рачак од стране Срба. Сада је већ доказано да је изговор за рат против Југославије био далеко од истине. Фински истражитељи који су радили на овом случају изјавили су у званичном извештају да није било никаквог масакра у селу Рачак у јужној Србији 15. јануара 1999. године. Ако су фашистичке агресоре на крају осудили у Нирнбергу, онда следи да су амерички провокатори после Југославије под таквим истим „непотврђеним“ изговорима, на исти начин уништили Авганистан, Ирак, навикавају се на Иран, али ништа! Остају некажњени. За сада.

 

 

„Сш“: — Који су прави интереси САД који стоје иза агресије на Југославију?

— У тој процени ја у потпуности подржавам водећег руског експерта за Балкан Јелену Ј. Гускову: „Мисија САД на Балкану… везана је за разрађивање стратегије „глобалног вођства“, у складу са којом се САД јављају као јединствена глобална суперсила, призвана да на себе узме улогу светског вође и сноси моралну одговорност за распрострањење демократије и заштиту „угњетених“ у целом свету. Криза на територији бивше Југославије, непрестани рат у Босни и Херцеговини давали су Американцима реалну могућност за демонстрацију свога лидерства у Европи.“ Југославија- истакнута европска држава која се није уклапала у типологију евроатлантских односа, покушавала је да задржи независни пут развитка, традиционални систем власти, социјалистички модел економије и социјалну структуру друштва, мултинационални, мултирелигијски друштвени поредак. Поред тога требало је и у пракси испробати низ задатака: неутралисати противљење УН-а, њеног савета безбедности и међународне заједнице током спровођења операција принуђивања независних држава на потпуну зависност и на губитак суверенитета; приморати земље НАТО-а на заједничку агресију без дозволе Савета безбедности УН-а, па чак и против њихове воље; разрадити технику подстицања међународне мржње, и довођење те мржње до стадијума оружаног сукоба с последицама распада те државе; реализовати у пракси теорију информационо-психолошке операције као прву етапу ратне агресије. Успут су се решавали и други задаци, на пример: испитивање новог модернизованог оружја на живим објектима (људима); управљање међународним мисијама као део плана информационо- психолошке операције итд.

 

 

„СШ“: — Али зар није ситуација на Балкану већ у то време постала потенцијално веома опасна?

— Да, али ко је таквом учинио? Министарство одбране РФ је располагало подацима да се из суседних земаља на Косово увози велика количина наоружања и муниције. На територији Косова и Метохије су прављена складишта наоружања, формирани су кампови за обучавање терориста који су потом ступали на сцену као иницијатори сукоба са армијом и снагама безбедности Југославије. Сепаратистички елементи Косова које подржавају САД под маском стварања спортских кампова, мобилизују младе Албанце и уопште све здраве и снажне мушкарце да би их припремили за војна дејства. У исто време се водила интензивна пропаганда за отцепљење Косова.
Иза сепаратистичких акција крила се тежња албанско-турске и кавкаске наркомафије за стварањем нарко троугла Македонија – Албанија – Косово са центром у Приштини. Управо су те наркоструктуре и кренуле у масовну куповину оружја, у почетку, у Албанији, а затим у Турској. Будући да ЦИА активно ради с наркотрговцима, управо су Американци и дали политички статус таквим незаконитим нарко творевинама.

 

 

„СШ“: — А шта је са међународним организацијама за људска права – зар они нису видели сва та недела?

— Видели су, но, они су за друго нешто створени. САД су у изради агресије као параван користили такозвану Верификациону мисију ОЕБС чији је челник био В. Вокер, а која је била задужена за наводно контролисање поштовање људских права на Косову. У ствари „поштоваоци права“ су вршили извиђање циљева за ваздушне ударе, утврђивали тачне координате административних и војних објеката, полицијске станице, координирали будуће активности са албанским побуњеницима. Октобра 1998. године обавештајна служба СРЈ снимила је разговор америчког државног секретара М. Олбрајт са главним терористом Косова и трговца наркотицима Хашимом Тачијем, у коме је она тражила подршку сила НАТО-а. Забележени су, поред контаката сепаратиста са ЦИА, и контакти са немачким и турским обавештајним службама. Косовски екстремисти насилно су протеривали албанско становништво из тог региона, да би се створо утисак масовног егзодуса цивила од српског «геноцида». Поред тога, избеглице, које су створиле доста проблема у богатим земљама у Европи, су тамо формирале негативан став према Београду.
Прве ракете и бомбе пале су на сањиве градове и села Србије у ноћи између 24. и 25. марта 1999. године. Уочи бомбардовања међународни посматрачи почели су да напуштају територију Косова. Хавијер Солана је свету најавио завршетак политичке кризе.

 

 

„СШ“: — Како је деловала Војска Југославије ?

— Иако однос војних снага није био у корист Војске Југославије, ја сматрам да је она издржала тест и да она није била поражена. Управо је тај фактор био одлучујући у спречавању копнене операције НАТО-а. Према нашим подацима, у току ваздушних операција Алијанса је планирала да уништи војску, војне и инфраструктурне циљеве Југославије, да паралише администрацију земље, деморалише становништво и затим спроведе копнену инвазију. То се није догодило. Американци су схватили да ће их овде дочекати жестоки герилски рат. Поред тога, свему томе се сада прикључила и Русија.

 

 

„СШ“: — Управо сам хтео да поставим то питање- какве смо мере ми предузели да заштитимо свог главног словенског савезника?

— Од почетка војних напада, инсистирао сам на томе да Министарство одбране Руске Федерације нападе сматра кршењем принципа Повеље УН, агресијом на једну суверену државу и да предузме све могуће мере. Према одлуци тадашњег министра одбране И. Д. Сергејева, свим НАТО групама које су се налазиле у Москви у складу са оснивачким актом Русија — НАТО, предложено је да у периоду од 48 сати напусте Русију, а активност војних аташеа земаља — чланица савеза ограничена је на минимум. Наше трупе, које су се обучавале на Западу, враћене су кући. Сви програми сарадње са НАТО, али и са државама — учесницама агресије, су замрзнути. Наши војници не само да су подржавали акцију ВЈ, већ су били спремни да дођу и да јој помогну. Али политичко руководство земље убацило је… Черномирдина.

 

 

„СШ“: — Како то?

— Черномирдин је именован за специјалног представника председника Руске Федерације за решавање конфликта у Југославији. Било ми је јасно да у разговорима са натовцима, Черномирдин не може без војних експерата. Због тога сам у следећем извештају Сергејеву предложио да се хитно у делегацију укључе представници Министарства одбране РФ. Јељцин је изабрао мене.

 

Свестан тога да сâм не могу победити, укључио сам у рад своје најближе подређене, вицеадмирала Владимира С. Кузнецова, генерал-потпуковника В. М. Заварзина- руског представника у седишту НАТО-а у Бриселу, као и неколико официра. У преговарачком процесу, покушали смо да на супротну страну вршимо психолошки притисак, називајући агресију агресијом, а представнике Алијансе агресорима. На редовним конференцијама за руске и иностране новинаре, уводио сам термин «натофашизам», упоређивао агресоре са нацистима… Али убрзо је постало јасно да ће Черномирдин потпуно издати руске и југословенске интересе.

 

 

„СШ“: — Каква је била ваша реакција?

— Одлуку да се подржи амерички пројекат донео је Черномирдин лично, и не само без консултација са Москвом, већ и са својом делегацијом. Остало ми је само да све то јавно оштро осудим, а затим напустим просторију за преговоре и телефоном известим министра одбране Руске Федерације о издаји специјалног представника.

Неколико дана касније је код мене дошао руски амбасадор Јуриј М. Котов и показао телеграм од Бориса Јељцина који је предводио делегацију. Садржај је био следећи: «Строго се придржавајте мојих инструкција». Обратили смо се Черномирдину, амбасадор је предао телеграм, и питао сам грубо: «Па, Викторе Степановићу?» Чинило ми се, одреаговао је нервозно: «Шта? Ево, радимо, и тражимо окончање бомбардовања». Из тога смо могли да закључимо да је проамерички став договорен унапред са шефом државе.

После тога, И. Д. Сергејев је у писаној форми известио Бориса Јељцина о ситуацији у којој се нашла Русија као резултат прихватања НАТО ултиматума од стране СРЈ: наша земља је озбиљно уздрмала свој међународни углед, наша земља је изгубила савезнике на Балкану. Следећи предлог је био о неопходности максималног неутралисања негативних последица капитулационог споразума: пре свега подржати Југославију у политичком и, ако је могуће, у економском смислу, у покушају да врати своју позицију на Балкану. Али процес разбијања Југославије је већ био покренут.

 

 


„СШ“: — Шта мислите, зашто очигледна агресија САД и НАТО-а, која се даље ширила и шири на цео свет, није адекватно осуђена од стране заштитника људских права?

— Чак и када је бомбардовање тек почело, створен је моћни покрет адвоката и постављено је суштинско питање о кривичном гоњењу појединаца из САД и НАТО; речено је да треба размотрити и утврдити улогу НАТО-а у злочинима. Одговор на то је дао Хашки суд који је одлучио да чак ни НАТО бомбардовање не представља основ за покретање истраге о инциденту, и да нема кривице НАТО-а. 5. маја, 1999, на врхунцу бомбардовања, портпарол НАТО-а пуковник Џејми Шеј (имао сам «пријатеља» у НАТО) отворено је рекао на конференцији за новинаре да је НАТО — пријатељ трибунала, да су земље чланице НАТО-а платиле трибунал и дозволиле му да стане на ноге, и оне су његови главни финансијери. То јест Трибунал је инструмент НАТО-а, средство за светску доминацију. Управо је у томе суштина америчког стила демократије.

 

 

 

Свободная Пресса

Тагови: ; ; ; ; ; ; ; ;