Неопходност да се разјасни суштина процеса придруживања Србије ЕУ, као последње фазе у десуверенизацији постпетоктобарске Србије, чини актуелним предавање које је потписник ових редова априла ове године одржао на међународној научној конференцији у Калињинграду, коју је организовало Друштво политиколога Русије.

 

ukrajina-bankrot2

 

У раду се анализира главни инструмент процеса придруживања – споразум (уговор) о придруживању и то из упоредноправног угла Србијиног и украјинског споразума о придруживању. При том се аутор не бави оном противуставном одредбом Србијиног ССП којом се територија АП КиМ изузима од важења овог међународног уговора, јер је она до сада много пута детаљно анализирана. Предмет ове анализе су оне одредбе Србијиног и украјинског споразума о придруживању које на истоветни начин, употребом истих института, лишавају ове државе својства суверености. А говорити о несувереној држави је contradictio in adjecto.

 

Србија и Украјина су са ЕУ потписале два уговора са нешто другачијим називима, али са приближном истом садржином и истоветним циљем. Реч је о Србијином Споразуму о стабилизацији и придруживању и украјинском Споразуму о придруживању.

 

Ови уговори представљају један тип међународних уговора којима ЕУ успоставља посебну врсту односа са трећим државама, који се означава као однос придруживања. Међу стручњацима за право ЕУ, однос придруживања се у најкраћем дефинише као„као однос који је више од економске сарадње, а мање од чланства, али са изгледима за чланство придружене државе”. Ови уговори се разликују од класичних међународних уговора, јер представљају један изразити хибридни спој правних и политичких елемената.

 

Пре питања које се односи на садржину уговора о придруживању, поставља се питање његовог места у правним поретцима уговорних страна. Реч је о двостраном међународном уговору, код ког се на једној страни налази придружена трећа држава, док другу уговорну страну чине ЕУ и државе чланице, а у случају Украјине и ЕУРОАТОМ. За тему нашег истраживања од значаја је место уговора о придруживању у поретку придружене државе, тако да ћемо у овом случају занемарити питање места уговора о придруживању у комунитарном поретку (право ЕУ) и правном правном поретку држава чланица ЕУ.

 

У члану 16. Устава Србије стоји да су „потврђени међународни уговори део правног поретка Републике Србије и непосредно се примењују”. У погледу уговора о придруживању то значи да је у домаћи поредак унет у тренутку ратификације-потврђивања, независно од тога да ли је ступио на снагу, односно колико дуго ће трајати ратификација овог уговора од стране држава чланица ЕУ. У погледу места међународних уговора, па и ССП, у хијерархији унутрашњег правног поретка Србије, Устав јасно одређује да потврђени међународни уговори морају да буду у складу са Уставом (чл. 16), док закони и подзаконски акти донесени у Србији, према члану 195. став 5., „не смеју бити у супротности са потврђеним међународним уговорима”. Из овог јасно следи да се у правном поретку Србије међународни уговори, па и уговор о придруживању, на хијерархијској лествици налазе испод Устава, а изнад закона. Србијин уставописац је речима „непосредно се примењује” експлицитно истакао директно дејство међународних уговора у унутрашњем правном поретку. У погледу уговора о придруживању то значи да он, с једне стране, ствара субјективна права и обавезе за физичка и правна лица уговорних страна, а с друге стране, субјекти ових права могу правну заштиту да потраже како у поступку  пред домаћим судом, тако и пред судом државе чланице ЕУ. Прецизније, уговор о придруживању ствара обавезу непосредне примене од стране судских и управних органа Србије, уколико у року у коме за поједине области треба донети нове прописе, усаглашене са правом ЕУ, то није учињено.

 

Што се Украјине тиче, у чл. 9. њеног Устава стоји да „међународни уговори, на које да сагласност Врховна Рада, постају део националног законодавства Украјине”. Речима да потврђени међународни уговори постају део украјинског правног поретка, уставотворац је на имплицитан, али у уставној пракси уобичајенији начин од оног примењеног у Србијином Уставу, подвукао непосредно дејство међународних уговора. То у погледу Споразума о придруживању значи да он, као и у случају Србије, ствара субјективна права и обавезе за физичка и правна лица уговорних страна, а с друге стране, субјекти ових права могу правну заштиту да потраже како у поступку  пред домаћим судом, тако и пред судом државе чланице ЕУ.

 

Други део овог истраживања односи се на садржински аспект усаглашавања, односно хармонизације националних прописа придружених чланица са правом ЕУ, односно комунитарним правом. Обавеза хармонизације домаћег права са правом ЕУ, јавља се у уговорима о придруживању у два облика. Видљивија форма усклађивања домаћег права односи се на законодавну хармонизацију, која се остварује кроз доношење нових прописа усклађених са правним тековинама ЕУ (аcquis communitaire), у року који је предвиђен за поједине области у додатцима основног уговора о придруживању. Мање видљива форма усклађивања домаћег права односи се на  судску и управну хармонизацију. Наиме, из уговора о придруживању произилази обавеза за судске и управне органе придружене државе да примењују своје важеће и будуће зааконодавство у складу са правним тековинама ЕУ.

 

Законодавна хармонизација се изричито наводи као обавеза придружене државе и у преамбули и у основном тексту уговора о придруживању које су са ЕУ закључиле Србија и Украјина. Тако је у чл. 72. Споразума о стабилизацији и придруживању Србије са ЕУ предвиђена обавеза Србије да „обезбеди постепено усклађивање постојећих закона и будућег законодавства са правним тековинама Заједнице”. У украјинском Споразуму о придруживању (асоцијацији) на више места се среће обавеза Украјине да своје законодавство хармонизује са законодавством ЕУ. Ово је нарочито потврђено у завршним одредбама Споразума о придруживању, где у чл. 474. стоји да ће Украјина спроводити постепено, етапно приближавање свог заонодавства са законима ЕУ.

 

Судска и управна хармонизација постојећег законодавства придружене државе, кроз тзв. усклађено тумачење и примену, које домаћем пропису даје ново значење, усклађено са правним тековинама ЕУ, изричито је предвиђено у Србијином ССП. У чл. 72. стоји да ће Србија „обезбедити да важеће и будуће законодавство буде правилно примењено и спроведено”. У завршним одредбама украјинског Споразума о придруживању не налази се одредба са оваквим експлицитним значењем. Међутим, у овом само формално гледано лошијем уговор о придруживању, од оног који је закључила Србија, због чега га треба пажљивије и тумачити, у глави 6. која се односи на предузећа, трговину и електронску трговину, налази се чл. 114. у коме стоји да је „Украјина дужна да постојећи закони буду у сагласности са законодавством ЕУ”. Под законодавством ЕУ подразумева се, заправо, оно што се обухвата термином правна тековина (аcquis communitaire), где се мисли како на законодавство ЕУ, у форми директива, тако и на праксу и мишљења Суда ЕУ. Да се обавеза усклађеног тумачења и примене постојећих прописа не односи само на област трговине и статуса предузећа, показује и одредба завршног поглавља, чл. 476. украјинског уговора, по којој су „стране дужне да предузму све опште или посебне мере потребне за испуњење обавеза из Споразума о придруживању”. Одредба потпуно исте садржине се налази и у Србијином ССП, у чл. 129. У литератури се синтагма „све мере” тумачи онако како се у праву ЕУ тумачи обавеза држава чланица да испуњавају одредбе Лисабонског уговора. Полазећи од супериорности комунитарног у односу на национална права, израз „све мере” обухвата и обавезу усклађеног тумачења и примене националних прописа.

 

Довољно је да се наведени споразуми о придруживању анализирају само из угла кључне обавезе Србије и Украјине да ускладе своје важеће и будуће законодавство са правним тековинама ЕУ, па да се дође до закључка да се њима тешко нарушава право државе на уставотворство и законодавство, као главни атрибут унутрашње суверености. Одредбе о хармонизацији законодавства су противне уставном начелу народне суверености, као и начелу поделе власти. Обавеза усклађеног тумачења и примене важећег права нарушава начело правне сигурности, јер се грађани налазе у ситуацији да не знају какву ће норму да примене домаћи судски и управни органи.

 

Ово показује да су очекивања како ће процес придруживања помоћи изградњи правне државе у Србији и Украјини, у потпуној супротности са садржајем обавеза које су ове земље преузеле кроз уговоре о придруживању. Уговори о придруживању су типизиран псеудоправни инструменти за разарање државних суверенитета, којима се припрема терен за потпуну десуверенизацију држава. Уосталом то потврђују и споља изазвани потреси у унутрашњем политичком животу у Србији и Украјини, који су претходили септембарским ратификацијама ових споразума. У Србији цепање до тада највеће патриотске политичке партије, СРС, а у Украјини крвави, насилни државни преврат.

 

Зоран Чворић за ФСК

Тагови: ; ;