Евроазијски пут указује на нове примере националног мазохизма, које можемо видети ових дана.
Palata Albanija foto Tanjug Z Zestic (2)_1000x0
Један од примера свакако се односи на однос власти према Косову и Метохији. Док је власт почела да громогласно слави (мада је на самом врху речено да се не слави — ?!) одбијање пријема самопроглашене «Kosova» у Унеско, овај у међународном и правном поретку Србије непостојећи ентитет «добија» фамозни ССП. Подсећамо да је «добијање» истог споразума у Србији громогласно прослављано, па има ли онда припадник одметнуте шиптарске елите такође сада право на славље!?
Припадници те елите имају развијени смисао за геополитичку реалност, па пошто је «прескочена степеница на европском путу», а знају да нове степенике неће скоро прећи, они одмах поништавају и онај смоквин лист који је властима у Србији омогућио да се покрију — договорено формирање Заједнице српских општина на КиМ. Прети се чак хапшењем Србима који се понашају «неуставно» («устав» је њихов, самопроглашени). На све то ЕУ реагује млако, а да се не лажемо тако реагује и наша власт. Исправне примедбе на двоструке стандарде ЕУ ништа не значе, јер власт и даље говори како за нас та бирократска заједница нема алтернативу. Режим у Србији можда и не мора да се брине, јер добио је нови смоквин лист — «Kosova» још две године неће бити у Унеско.
Било би претерано рећи како је пораз «Kosova» само fals flag операција, како је небитан. Овим је свакако ударен шамар сецесионистима, односно видели су да у данашњем свету (јер срећом се не пита само режим у Србији) не иде све тако лако. Но, нема никаквог смисла правити се  да је све тиме завршено, јер пред нама су још многе битке. При чему не можемо знати на какве је све уступке актуелна власт над Србима спремна. Приметимо да су западни медији неулазак «Kosova» у Унеско коментарисали као победу Русије, и да је можда само то разлог за театралну скромност домаћег шефа параде — за његово «одбијање да слави».
Други пример на који указујемо је театар апсурда око режираног исказивања саосећања са жртвама терористичког напада у Паризу, и само над жртвама тог напада, иако је више људи страдало од руке терориста на Блиском истоку, ако не само тог петка 13. новембра, онда сигурно у току протекле недеље. При томе Евроазијски пут не жели да коментарише како се појединци односе према овој, или било којој другој, трагедији — јер на то појединац има неотуђиво право. Такође, не позивамо на било какво «али» у осуди тероризма у обраћању државних органа или изјавама људи који су на власти у Србији. Ако некакво «али» постоји у изјавама људи који су, као родољубиво опредељени Срби, далеко од било какве власти, ми то не желимо коментарисати, јер рекосмо да је неотуђиво право појединца да жали или не жали.
Како је онда власт требало да се постави? То нам је најбоље показао председник Сирије Башар ал Асад, који је изражавајући саучешће истакао да је Сирија жртва тероризма већ годинама. Како је Србија такође била жртва тероризма 1998. и 1999, а и касније на привремено окупираним територијама где су одговорност преузеле западне државе (укључујући и Француску), како је тај тероризма барем делимично инспирисан исламизмом, како и даље вахабије прете Републици Српској и Србији у Рашкој области, а посебно зато што је и Француска ефективно НАТО агресијом подржала тај тероризам — Србија је имала свако право да укаже како је и сама жртва. При томе није било потребно експлицитно истицати француску одговорност, само рећи да је тероризам и нама претио, да нам и даље прети, иако то западни политичари и медији не виде тако. Нико не треба да се згражава над оваквим «опортунизмом», јер он је у међународним односима константа. А не можемо га замерити ни Башару ал Асаду.
За крај, не можемо а да не приметимо како са становишта рационално схваћеног националног интереса оваква мазохистичка политика која се у Србији води — не пије воду! Подсетимо да ирационално понашање никако не може бити европска вредност, па ни у складу са филозофијом Макса Вебера која је омиљено штиво у рукама људи домаћег режима. Управо је Европа колевка савремене националне државе, па што би национални интерес био анатемисан у име исте?!? При свему томе, не желимо улазити у то да ли су појединци на власти рационално или ирационално схватили своје личне интересе — било да је реч о томе како мисле да ће дуже остати на власти ако се некоме додворе, да имају комплексе због својих ранији дела, како их је страх за власт ако воде другачију политику, или можда да нису нечим уцењени.
То ће нам, можда, рећи историја, а сада је битно престати са ирационално мазохистичком политиком која се води у Србији.

Тагови: ; ; ;