Терористички напади у Паризу имаће свакако своје последице на политичка и социјална збивања у окружењу, иако не знамо како ће се ситуација даље развијати око евентуалне могућности њиховог понављања следећих дана.

 

1020105465

 

Као стручњак за међународне односе који сам се посебно бавио и Француском, даћу укратко виђење рефлектовања ових догађаја у неколико најважнијих праваца: на француску унутрашњу политичку сцену, потом на ситуацију у Европи посебно по питању даљег односа према мигрантима, затим на Балкан и посебно Србију, те најзад на сами Блиски исток, те односе великих сила у целини.

 

Француска је она велика сила западне Европе која је традиционално и геополитиком у корелацији са друга велика два западна центра моћи (англосаксонском, дакле британско-америчком и Немачком) најнаклоњенија и Русији, а и српском фактору. Ови основни параметри су приметни у читавој савременој историји, почевши од Бечког конгреса и пада Наполеона 1815. године, са минималним модификацијама у појединим потоњим историјским епохама, док су те промене ипак уочљивије од доласка на власт Ширака према српском фактору, а велике и круцијалне промене имамо од доласка Саркозија на власт 2007, па све до данас. У периоду наглог прерастања светског поретка од биполарног ка монополарном[1], дакле од тзв. «пада Берлинског зида», Француска је наставила под Митераном да води своју традиционалну политику макар у модификованом виду и у новонасталим околностима, што се могло видети по наставку стратешке сарадње са Горбачовом, а потом и са Јељцином, а у српском случају до коректног односа у југословенској кризи и противљењу напада на босанске Србе све до преузимања мандата од стране Ширака. У два Ширакова мандата истина у измењеном свету, званична Француска нешто мења своју политику, али и даље она не одступа фундаментално од њене традиционалне геополитике.

 

Од убрзавања процеса преласка светског поретка ка мултиполаризму, дакле приближно од 2008. године, дешава се парадокс са међународном позицијом званичног Париза. Наиме званична Француска оличена прво у Саркозију, а потом Оланду, не само да не мења свој дотадашњи правац сходно променама у међународном окружењу, већ чини умерен, али евидентан заокрет, јединствен и у Петој републици, а шире гледано и у њеној модерној историји, и приближава се више ка политици Вашингтона и глобалистичких снага. Насупрот томе на унутрашњој политичкој сцени јачају снаге традиционалне француске геополитике, које су оличене у спремности дакле на одмерену сарадњу са Немачком (што је фактички изгледа савремена константа најразличитијих геополитичких опција Француске), али са друге стране се залажу за стратешки прикључак традиционални са Русијом, а у исто време држе дистанцу и дозу хладне сарадње или чак потпуног одвајања од англосаксонских сила (савремене геополитичке разлике у Француској се између различитих политичких опција управо суштински изражавају по питању односа према англосаксонским силама и према Русији, док је однос према Немачкој условно речено општеприхваћен као сарадња, али и ту постоје разлике и нијансе у степену и суштини те сарадње, али се она практично не доводи у питање).

 

Проруска и антиглобалистичка концепција је оличена рецимо у огољеној форми код Националног фронта са Марин Ле Пен, дакле на израженој десници, али и код Меланшона на израженој левици. Парадокс је да се ове две политичке странке, које припадају у исто време проруским и антиглобалистичким (можда прецизније антианглосаксонским) концепцијама, дијаметрално међусобно разликују по питању њиховог односа према мигрантима, посебно оним ваневропског порекла.  И бројне друге политичке снаге у Француској се залажу за модификоване и не тако изражене компоненте напред наведене традиционалне геополитике попут већ споменутих Националног фронта и Мелашнона. То се односи, истина у врло меканој, суптилној и избалансираној политици спремности на стратешку сарадњу и са Немачком, али и англосаксонским силама, те Русијом, а у мањој мери и другим важним центрима моћи савременог света, код центристе Бајруа који успева у континуитету на председничким изборима да буде између трећег и четвртог места, Доменика Де Вилпена и његове странке социјалне сигурности, али и извесних фракција сада врло подељене неодеголистичке УМП (посланици једног његовог крила су недавно били у посети Криму и дали подршку Русији). У данашњем УМП најутицајнији су Копе који предводи једно крило ближе традиционалном неодеголизму, потом бивши премијер Филон Франсоа има утицаја у једном крилу које је више ка Бриселу (и чак Вашингтону можда), али уз балансирање и према Русији, док повратак Саркозија носи нове изазове за прилично диверсификовану политику УМП, која дакле има више крила, и чак фракција. Ипак утисак је да такав какав је данашњи УМП носи ипак повољнију геополитичку карту за Русију, па и БРИКС и силе мултиполаризма, од актуелне власти Оланда, који је многе изненадио како води Кеј Д Орсеј, од како је преузео власт пре три и по године, када је победио критикујући тадашњу политику Саркозија.

 

Саркози је учинио фундаменталан потез ка Америци када је 2009 увео Француску у пуно чланство НАТО, мада се током свог мандатата у прагматизму постепено одвајао од пропалог неолибералног модела (који је хвалио у својој председничкој кампањи и у првој години свог мандата спроводио) и знао да одржава добре односе и са Русијом. Оланд је у сиријској кризи, а у мањој мери и украјинској уз сво балансирање француске политике ипак био ближи и заправо део  западне концепције, мада далеко, наравно од радикалне политике САД. Оланд са врло хетерогеном структуром Партије социјалста, од које отпадају повреемно нека придружена крила и покрети који су антиглобалистички, бележе пад последњих година, док је у исто време уочљив раст посебно Националног фронта, и на локалним и покрајинским изборима и на изборима за парламент ЕУ у Стразбуру, као и по сондажама јавног мњења. Сада постоји изузетна напрегнутост у француској спољној политици у односу на стање у јавном мњењу и политичким странкама, јер такав званични владајући курс прати знатно мање од половине грађана.

 

Ваља навести да начин гласања за парламент у Француској је већински по областима, тако да је могуће да странка освоји далеко већи удео у бирачком телу, како је то рецимо пар деценија уназад био случај са Националним фронтом, а да има занемарљив број мандата у парламенту, јер по областима углавном у парламент улазе у двокружном гласању први и други, што уз слабу излазност може да помогне водећој странци у земљи, да стекне далеко већи број мандата у централном парламенту у Паризу него што је добила гласова. Поред тога проглобалистичке снаге, капитал и медији су помагали своје фаворите протеклих пар деценија након Митерана, а они су редовно или из Партије социјалиста (изузетака је било од мадам Орби до Штрос Кана, Пјера Шевермана и других који су се примицали антиглобалистичкој политици и било каквом отпору Америци) или од оних фракција УМП и политичара који су им највише одговарали.

 

Заправо тајна усепха САД и проглобалистичких снага у Француској у последњих осам година је да су на различите начине успели да помогну да на власт дођу у лепези политичара и странака, управо они који су највише одговарали Вашингтону и седишту НАТО у Бриселу, иако је опозиција томе била врло јака, и све јача. Код избора оба последња председника, Саркозија маја 2007 и Оланда маја 2012, претходила је њихова претходна номинација у сопственим странкама, где су закулисаним радњама и створеним аферама одстрањени од раније одређени председнички кандидати – Доменик Де Вилпен почетком 2007 у УМП, односно Строс Кан крајем 2011 у Партији социјалиста, и тако омогућено Саркозију и Оланду да буду номиновани и потом тријумфују.

 

Терористички напади у Паризу вишеструко и тешко ће погодити највише у унутрашњем политичком животу Француске управо Оланда и његову владајућу Партију социјалиста. Наиме, Партија социјалиста је она за коју највише гласа део француске популације мигрантског, и што је посебно важно мултирасног и мултиконфесионалног дела становништва. Заправо овај део популације готово да у озбиљнијем уделу и не гласа за УМП, центристичку странку Бајруа, Доменика Де Вилпена, а да не говоримо за Национални фронт. Партија социјалиста се традиционално оптужује да је попустљива према мигрантима. Било каква напетост између дела француске популације мигрантског порекла, посебно неевропског порекла, доводи до хомогенизације домицилних Француза и до раста утицаја деснијих странака, нарочито Националног фронта, а у мањој мери и УМП и осталих сличних. У том правцу, како у Француској постоји паралелно са променама у светском поретку који иде ка мултиполаризму, незадовољство актуелном политиком званичног Париза, која је сувише нагета ка Вашингтону у односу и на традиционалу политику, а и у односу на могућности, што представља јачање практично свих странака сем владајуће Партије социјалиста. Истина последњи терористички напад ће мање одговарати и опозиционој антиамеричкој и антиглобалистичкој странци изражене левице Меланшона, а највећи добитак ће вероватно имати Национални фронт.

 

Националном фронту се већ годинама прелива један део бирача од УМП, па и из центристичких странака и покрета, а сада би се могло очекивати након терористичких догађаја у Паризу потенцијално и један део бирача антиглобалистичког дела левице, попут странке Меланшона. Дакле за харизматску Марин Ле Пен, ово могу представљати све заједно нови подстицаји раста и утицаја на политичкој сцени Француске, и то како њеног Националног фронта као странке, а можда још више и ње саме као озбиљног председничког кандидата на изборима пролећа 2017.  године, што би могао да буде дан Д, за круцијалну измену француске политике и места у међународним односима. Једно је сигурно, Американци и глобалисти, који су два пута 2007 и 2012, намештањем афера председничким кандидатима у УМП и Партији социјалиста који им нису одговарали, и успевали да потом буду номиновани њима одговарајући политичари, који су потом постајали у двокружном систему гласања и председници државе — у овом случају, пред хомогеним и јаким Националним фронтом, су немоћни да помуте номинацију Марин Ле Пен. Управо је за очекивати да Марин Ле Пен на председничким изборима пролећа 2017 буде као озбиљан кандидат за победу, што би изазвало тектонске промене у европској и светској политици и односу снага на планетарном нивоу.

 

Када се са француске политике пребацимо за тренутак на европску, јасно је да терористички напади у Паризу ће максимално затегнути мигрантси проблем, и то не само када су у питању таласи миграната са Блиског истока, већ и у целини, што је велики ветар у леђама десници, нарочито оној евроскептичној, и која се залаже за смањење утицаја наднационалних структура у Бриселу и Стразбуру, односно Уније у целини. Прва на удару ће се наћи било каква заједничка политика Уније по питању миграната, нарочито у пракси, што ће додатно заљуљати ЕУ.

 

По питању Русије смањиће се утицај оних снага у земљама ЕУ које подржавају санкције и солидарност са Вашингтоном, укључујући и питање Украјине. Напротив, преовладаће рационална спознаја, да само сарадњом са Русијом и интеграцијама на постсовјеском простору која она предводи, а посебно са ШОС, по питању блокаде горућих проблема на Блиском и Средњем истоку могу се умањити негативни ефекти покренути низом америчких акција у протеклих деценију и по (Авганистан, Ирак, Сирија, Либија, «арапска пролећа» и др.), што Европу погађа на различите начине. Чињеница је да од како су САД и Британија ушле у Авганистан да су два и по пута увећане површине за узгајање мака у овој земљи, од које се добија 97 % светске производње хероина најопасније дроге, која се путем мафије албанско-турско-пакистанског порекла трасира ка Европи, али и ка Русији, Кини, Индији… У том низу Албанија и Косово имају изузетно важну спону. Такође мигрантска криза је са несагледивим негативним последицама по европске земље и друге споментуе силе Евроазије — од милиона миграната који могу променити додатно етничку структуру Европе, до појачане опасности од исламског тероризма, трговине дрогом и криминала у целини.

 

Када је у питању Балкан, јасно је да ће порасти општи мотив за заустављање доласка миграната са Блиског истока, против тероризма, путева дроге, али индиректно и спремност за дистанцу од исламског света у целини. Порашће антипатије према нарко држави Косово, потом и Албанији и албанском фактору у целини, у мањом мери и против муслимана на Балкану, где ће бити погођено и Сарајево, као и турска геополитика у целини.

 

У самој Србији актуелна власт ће се наћи у још деликатнијој позицији, због своје сервилности према америчкој геополитици, али и оној арапској (као део истог сценарија). Нарочито би се могла наћи на критици попустљивост власти у Србији према приливу миграната (као нигде изражена до те мере међу владајућим структурама у земљама окружења), те таквом опасном пројекту попут «Београда на води», који у срце Европе треба да доведе Арапе, препуштање њима београдског аеродрома, обрадивих земљишта и др… Са друге стране уколико се не промени садашњи курс владајућих структура у Београду по питању миграната, јасно је да законом спојених судова, спуштање рампе и антимиграторна политика у пракси практично свих земаља ЕУ, али и окружења, доводи сервилне власти у Србији у ситуацију да наша земља са свих страна буде преплављена мигрантима, а потписани уговори и сервилност по питању реадмисије, ако се буду тумачили по вољи страног фактора и сервилне и према њима корумпиране структуре у Београду могу довести до тога да наша земља буде стециште огромног броја миграната и чак њихова дуготрајна или трајна дестинација, што паралелно са драстичним падом нашег становништва због беле куге и одласка из земље, опасно угрози структуру популације са несагледивим последицама. О додатној поплави дроге, тероризма и опасности за територијални интегритет, јер смо угрожени и од турско, исламске геополитике  и да не говоримо.

 

Ово је све у исто време и додатна опасност за нашу земљу и народ, а са друге стране и велика додатна шанса и мотив патриотској опозицији и некомпрадорском делу друштвене елите, да ради на промени до садашњег курса власти по више питања, а најбоље би било заправо да се на парламентаран начин промени целокупна садашња власт и свргне компрадорски део постоктобарске друштвене елите који нам је поред краха економије проузрокован неолибералном концепцијом, наглог раслојавања становништва, ресуверенизације, културног и сваког другог пада, блокаде медија, сада доноси у пакету и мигрантску опасност, паралелно са опасностима од тероризма, порста дистрибуције дроге, раста криминала и сваког другог. Јер ако са једне стране имамо изјаву посланика Александра Сенића, председника скупштинског одбора за миграције, да су одређене структуре у ЕУ спомињале могућност да се у Србији лоцира трајније и до милион миграната са Блиског истока, а са друге стране имамо премијера и његову изјаву да Србија неће никада подићи баријере за њих према југу, те пројекат Београд на води и остале ресурсе који се препуштају арапском капиталу, као и политичаре који се баве мигрантима типа Вулина, онда је јасно да је земља у изразитој и посве великој опасности и да се промена постојећег курса мора што пре спровести и донети озбиљна државна и национална стратегија у сарадњи са земљама окружења.

 

Опозиција и креативне снаге у друштвеној елити у земљи мора да буде поводом наведених проблема и тенденција што конструктивнија, да се ступи у конаткт и сарадњу са свим релевантним снагама у окружењу, успостави што шира комуникација са широким народним масама, које су плански аполитизоване и удаљене од правих информација и по потреби и у дијалогу са властима (у прелазној фази) подрже и наметну она решења која су у интересу земље и народа пред нарастајућим изазовима.

 

др Драган Петровић

 

[1] Први и једини пут у заједничкој светској историји коју можемо пратити као неку целину почевши од Великих географских открића, појаве Реформације и других модернистичких процеса, дакле приближно од почетка XVI века, пошто је свет дотле функционисао на бази паралелних и одвојених цивилизација, где чак неке нису знале за друге.

Тагови: ; ; ; ;