Уколико би потенцијал и борбена способност руске војске у то време била као данас, сада би се догађаји на Балкану одвијали другачије, пише аналитичар руске војне телевизије «Звезда».

 

A pro-Russian man (not seen) holds a Russian flag behind an armed servicemen on top of a Russian army vehicle outside a Ukrainian border guard post in the Crimean town of Balaclava March 1, 2014. Ukraine accused Russia on Saturday of sending thousands of extra troops to Crimea and placed its military in the area on high alert as the Black Sea peninsula appeared to slip beyond Kiev's control. REUTERS/Baz Ratner (UKRAINE - Tags: MILITARY POLITICS CIVIL UNREST) - RTR3FVD5

 

У совјетско време СФРЈ смо сматрали савезником, пре него непријатељем. Иако није била део Варшавског пакта, није се придружила ни НАТО-у. Била је нека врста равнотеже између капиталистичког Запада и комунистичког Истока. Ипак смо је сматрали више својом, пријатељском, али помало чудном. То је била земља која се у потпуности није придружила ниједном политичком блоку; била је кост у грлу за два супротстављена политичка системе у свету, сматра „Звезда”.

У ствари, од овог модерног балканског рата, који је окончан пре 20 година, започело је одбројавање масовних напада САД у саставу НАТО-а на све непожељне земље. Југословенски сценарио је постао је прототип „плишаних”, „цветних”, „арапских” и других савремених револуција која је подигла талог, у којем су се луткари и надали да ће пронаћи рибу.

 

„Крајем 90-их година прошлог века, када је постала очигледна неминовност слома социјалистичког система међу бившим земљама-савезницама Совјетског Савеза, САД, које се још увек нису усуђивале на отворену конфронтацију са Москвом, потрудиле су се да пронађу најслабију карику како би започеле отворени напад на систем. И избор је, не случајно, пао на Југославију, која је већ једном ногом била у Европи, а другом покушавала да се задржи у социјалистичком блоку, који јој је гарантовао војну и политичку подршку”, сматра директор Центра за анализу стратегија и технологија Руслан Пухов.

 

Изазивање рата у Југославији између Хрвата и Срба била је проба НАТО-а. Провера Совјетског Савеза, који би могао да искористи своје војне ресурсе за подршку Београда у војној конфронтацији са побуњеничким територијама, Хрватском и Словенијом. Међутим, ситуација у свету у то време се променила, наша земља преживљавала је „авганистански синдром” и није била спремна да постане глобални играч у геополитичким процесима. Американци су веома вешто искористили ову ситуацију.

 

Русија се тада противила признању Хрватске,  али није желела да интервенише. Спољна политика наше земље је тада пролазила тежак пут – од мировања, са покушајем да се означе национални интереси, до активног учешћа у догађајима на Балкану. Руски мировњаци у саставу КФОР-а банално су се користили у интересима САД и западноевропских земаља. Тек касније, 1999. године, Русија је демонстрирала своју снагу: чувени марш падобранаца у Приштини показао је шта може руска војска. Тада су тек уз помоћ минобацача и пушака војници зауставили колону тенкова НАТО-а испред аеродрома у Приштини.

 

„Уколико би потенцијал и борбена способност руске војске у то време била као данас, сада би се догађаји на Балкану одвијали другачије. У Београду су чекали нашу помоћ. И не само војну подршку, већ пре свега, способност да се неутралишу активне акције САД и НАТО-а у балканском сукобу”,  сматра војни експерт Феликс Меркулов.

 

„Сједињене Државе су управо у Југославији осетиле укус крви и осећај некажњености за обављање таквих напада са раздаљине. Након тога, они су почели да примењују ову праксу у оним земљама које се не уклапају у њихову глобалну владавину права — поново у Србији, Ираку, Либији, Сирији. Резултат је постојао само у разарању и уништавању непожељних. И тек сада постоји супротстављање овом глобалном екстремизму у виду руске групе у Сирији. То је случај када су Американци схватили да могу да добију по зубима. Нажалост, то се десило тек сада, а не почетком 1990-их”, закључио је Меркулов.

 

Руска реч

Тагови: ; ; ; ; ;