Кроз историју је на српском политичком небу било много политичара, и сваки је био на свој начин чудна птица.

 

aleksandar-vucic-1351854926-225747
Народ им је «пришивао» разне епитете, «издајник», «лопов», «диктатор»,… а некад за једног и више епитета, али никад све за једног. Нова су времена дошла, нови трендови, па нови и људи.
Један од њих, годинама је таворио на маргинама политике, носио гајбе, трчкарао около, говорио ствари које ни њему данас нису јасне. Да, то је премијер Србије, Александар Вучић.
Ја не подржавам ниједну политичку странку, и зато ћу без имало навијачке еуфорије, покушати сагледати лик и дјело премијера Србије, и на свој начин говорити о стварима које сви знате. Наравно, као и у мојим ранијим текстовима, на крају слиједи закључак.
Почео је као радикал, и док је то било популарно, држао се тог правца. Промјену ситуације дочекао је спремно, основао другу странку, увјерио људе како је он баш тај кога су чекали.
Историја је на Балкану била бурна и тешка, Србија је била држава са једном политиком, јасно одређеном, знало се ко је пријатељ, а ко није.
Југославија је водила своју политику, поред СССР-а и САД, и основала заједницу несврстаних земаља, и свијету се то веома допало. Колико је Тито био добар или лош, о томе нећу сада, али чињеница је да данас још многи памте Тита и Југославију.
Али Србија није Југославија, Вучић није Тито, ситуација се измијенила. Садашње стање у међународним односима тражи нови приступ, јасне интересе и циљ.
Послије распада Југославије, стање у српској политици није било сјајно али је у сваком случају сада дало Србији шансу да изађе из облака магле, и покаже да зна са које стране «вјетар дува». Имајући у виду Вучићеве раније ставове, народ је помислио, «ево га, млад, паметан, оштар, са јасном идејом да понуди нешто ново у складу са ситуацијом». Али не, од свега је тачно било само то да је млад. Као неодлучна невјеста, флертује са ЕУ, и САД, слуша препоруке ММФ, у Београд доводи Трилатералну комисију, и све то иако се зна да су сви они Србији највећи душмани.
Србија није увела санкције Русији и то се користи као доказ да Србија стоји «чврсто и неутрално». А прави разлог и ЕУ, и САД, добро знају. Прави разлог је то што ако би Србија увела санкције Русији, на улици би било милион људи, Вучић би дао оставку и ко би онда слушао наређења ?
Нећу о епитетима са почетка, само ћу поновити чињенице, а о епитету ви одлучите. Како назвати премијера Србије ако за савјетника доводи сподобу чији су авиони убијали српску дјецу?
У Украјини је букнуо грађански рат, руски народ је устао у одбрану својих живота и права. Кад је Србији требало, Русија је помагала колико је могла. Руски добровољци су гинули, бранећи српску земљу. То је тада садашњем премијеру одговарало јер је био радикал, и није ни слутио да ће му се све што је тада радио и говорио, једног дана обити о главу. Многи Срби су осјетили бол и патње руског народа, нису могли само гледати, и кренули су у помоћ браћи.
Али опет се ту нашао Вучић, искачући као чупавац из кутије. Заборавио је све и по диктату са запада скупштина Србије доноси апсурдни закон по коме је одлазак у Новорусију и помоћ Русима кривично дјело !?
Српска војска потписује споразуме и сарађује са НАТО пактом али то Вучићу не смета да оде у Москву, и да се нашироко прича о руској војној помоћи.
Говори он и о војној неутралности, а војска Новорусије је код укро-фашиста налазила и оружје из Србије.
Како назвати човјека који и поред свега тога има храбрости и образа погледати у очи руском предсједнику Владимиру Путину !?
И поред тога Русија помаже и даље, и то Вучићу прија.
Сви успјеси српске вањске политике постигнути су захваљујући Русији. Русија се за Србију бори као лав, као за себе, али нема Вучића на тв да се јавно, пред милионима људи захвали Русији.
Медији у Србији му служе да увјери људе како је због своје «исправне» политике он жртва и на «нишану» Вашингтона, а то може и бити јер и ФБИ има канцеларију у Београду али и то је заслуга «мудрог» предсједника српске владе.
Не схвата премијер, оно што је и врапцима јасно.
Не схвата да поред овако јаке Русије, Србији нико не треба.
И да Србија нема бољег пријатеља.

 

Славиша Митровић

Тагови: