Пријем Црне Горе само је вид притиска на Србију, док званичници са Запада више и не крију да је чланство Србије следећи циљ НАТО.

 

crnagora-nato07

 

Свечаност уприличена у седишту НАТО у Бриселу, одакле је послат званичан позив Црној Гори да постане део тог војног савеза, није успела да прикрије бројне контроверзе које се крију иза тога. Једна од тих контроверзи тиче се веома основане сумње да су криминалне организације из Црне Горе, које су под сумњом да имају везе са премијером Милом Ђукановићем и његовим људима, умешане у нелегалну продају наоружања и експлозива терористима који су извели напад у Паризу 13. новембра.

 

Како пише немачки магазин Фокус, девет дана пре масакра у Паризу, у коме је погинуло 129 људи, полиција у Баварској открила је арсенал оружја у голфу са црногорским таблицама. Наиме пошто је „голф“ којим је управљао Влатко В. (Вучелић; прим. аут) учествовао у мањем удесу на путу, у рутинској контроли аутомобила Немци су пронашли два пиштоља и ручну бомбу. Детаљнијим прегледом, међутим, показало са да је у аутомобилу било скривено осам „калашњикова“ са муницијом, још два пиштоља, две ручне бомбе и 200 грама експлозива.

 

Вучелић је ухапшен, и после саслушања показало се да припада једној групи организованог криминала у Подгорици. Признао је да је путовао у Париз преко Црне Горе, Хрватске, Словеније, Аустрије и Немачке. Рекао је да је „само желео да посети Ајфелов торањ“, али је тврдио да оружје пронађено у аутомобилу не припада њему и да нема појма како се тамо нашло. Иако директне везе Вучелића са терористима нису откривене, сумње у то да би могао да има везе са терористичким нападом увећале су се пошто је откривено да је ручно наоружање којим је напад 13. новембра изведен пореклом из бивше Југославије.

 

ТЕРОРИЗАМ, МАНА ИЛИ ПРЕПОРУКА?

 

Истог дана кад је објављен текст у Фокусу, 15. новембра, црногорски опозициони политичар Небојша Медојевић рекао је да откриће немачке полиције указује на континуитет деловања црногорске мафије“. „Црна Гора је под режимом Ђукановића постала сигурна дестинација за активности организованог криминала и терористичких организација“. Он је рекао да је, „осим трговине наркотицима, цигаретама, људима, у последње време Црна Гора постала препозната и као дестинација за склапање дилова око наоружавња терористичких организација“, додајући да Ал Каида, колумбијски FARC а сада и ISIS преко Црне Горе обављају транскације са оружјем. Два дана касније Медојевић је оптужио црногорског премијера Мила Ђукановића да је Црну Гору увукао у шверц оружја преко „једног од кључних људи Хамаса Мохамеда Дахлана.

 

Иако је Медојевић рекао да та чињеница урушава међународни углед Црне Горе и да она после тога „може да сања позив у НАТО“, показало се да у бар другом делу своје тврдње није био у праву. Јер Црна Гора је 2. децембра позвана да се прикључи НАТО, где се поставља следеће питање. Наиме, ако је откриће о шверцу оружја за терористе није дисквалификовало у намери да постане чланица НАТО, тада итекако има смисла питање да ли ју је та чињеница можда препоручила у то друштво.

ЗАШТО СУ УЋУТАЛИ ГЛАСОВИ ПРОТИВЉЕЊА?

 

Иако је 28 земаља чланица НАТО на заседању у Бриселу постигло консензус за пријем Црне Горе у НАТО, чини се да је, после дугих разговора и „ломљења“ осталих чланица победила воља САД. Јер у Италији су одавно покренули истрагу против Ђукановића због шверца цигарета и сарадње у том послу са италијанском мафијом, док га последњих недеља из Рима критикују због „недемократског“ начина борбе са политичком опозицијом. У Немачкој, која једва скрива антипатије према Ђукановићу, све до позива из НАТО могле су се чути оцене да је противљење опозиције Ђукановићу много јаче него што се то раније оцењивало и да се оно може завршити трајном дестабилизацијом земље, а можда и региона. Када се то има у виду, готово да се подразумева да позив Црној Гори у НАТО неће стабилизовати земљу, већ напротив, утолико пре што се уверљива већина становништва супротставља чланству, због чега је Ђукановић одлучио да одлуку не доноси на референдуму, већ гласањем у скупштини.

 

Слично мишљење о позиву за Црну Гору владало је и у Паризу, одакле се још могло чути да је корист од Црне Горе у НАТО минорна да би се тим позивом додатно иритирала Москва. Чак и у апсолутно антируском Вилнусу влада мишљење да пријем Црне Горе неће служити јачању НАТО. Председница Литваније Далија Грибускајте 4. новембра је изјавила да Црна Гоора није спремна за НАТО и да је пред њом „још дуг пут“. Она је, међу неиспуњеним условима Црне Горе поменула демократију, владавину права и подршку становништва, које је, како је рекла, „на нивоу од 40 одсто“.

 

ХОЋЕ ЛИ СЕ ПРИПРЕМАТИ СРБИЈА?

 

Све ово – уз подмешљиве коментаре Форбса, који каже говори да је улазак Црне Горе у НАТО тој организацији „апсурдан“ и користан колико и „пријатељ на Фејсбуку“ – говори да разлози да САД пресуде у пријему те државе не станују у Црној Гори.

 

Они станују у Србији. Пријем Црне Горе у НАТО само је вид притиска на Србију да уради то исто, и западни званичници више и не скривају да је чланство Београда следећи циљ. Брзина којом је стигао позив Црној Гори, осим општег убрзавања догађаја у свету, сведочи да ће се на Србију и убрзати и повећати притисци да уђе у НАТО. Хоће ли ти притисци стабилизовати или дестабилизовати Србију, можда ће се видети и по томе хоће ли стабилизовати или дестабилизовати Црну Гору. Дакле, заузмимо места са што бољим погледом на Подгорицу, гледајмо и само ће нам се рећи.

 

Извор: Нови стандард / Андреј Милановић

Тагови: ; ;