Јуче је новост дана била та да ће Турска формирати сталну војну базу у рејону Башика у ирачкој провинцији Мосул, где ће турске трупе обучавати ирачке Курде («пешмерга»), како је навео Хуријет Дејли Њуз (Hurriyet Daily News).

 

Turkish_Basa_92113_01

 

Службена Анкара одлучила је да подели своје војно искуство са војском ирачког Курдистана. Очигледно, као чин захвалности за покушај «прикривања» Ердогана и његове породице оптужених од стране Министарства одбране Руске Федерације за односе са ИД и куповину сирове нафте од терориста.

 

Багдад је назвао поступак Анкаре војнoм инвазијом и кршењем суверенитета.

 

Упркос чињеници да ирачки Курдистан има статус широке аутономије, де факто je Ирак и даље једна држава. То значи да је турска војска извела размештање својих трупа без сагласности званичног Багдада што се може тумачити искључиво као инвазија.

 

Али из неког разлога међународна заједница није никако одреаговала на ову чињеницу.

А сада замислите како би одјекнуло свуда у свету да Русија, користећи исте аргументе као званична Анкара, помогне Донбасу слањем своје регуларне војске и формира нигде у близини Доњецка војну базу?

 

Сматрам да потписивање споразума о постављању базе, сличан оном који је раније био потписан између лидера ирачког Курдистана, Масуда Барзанија, и тадашњег министра иностраних послова Турске, Феридуна Синирлиоглуа, током друге посете северном Ираку, не би било много теже.

Одговор САД у овом случају није тешко предвидети. Сигурна сам да не би зажалили искористити све стратешке резерве како би Русију прогласили геополитичким изгнаником.

 

Деловања Турске у Ираку се сматрају реалношћу. Само зато што су Сједињене Државе заинтересоване за поделу те земље.

Али ето, њима је потребна «јединствена» Украјина. И планова за њен распад у Стејт департменту нема.

А Ердогану и ирачким Курдима се не суди за чињеницу за коју се суди Русији, иако када је у питању Русија још ништа није доказано, међутим, она је постала главни повод за изрицање санкција РФ и покушаја међународне изолације.

 

Постоји још један пример дуплих стандарда.

Због својих нафтних интереса, САД су спремне да затворе очи и на курдски сепаратизам, и на турску агресију. А добровољна жеља Кримскимих становника да обнове историјску правду и врате се Руској Федерацији, као и неспремност југоистока Украјине да живи у фашистичкој држави, је по мишљењу наших западних партнера израз монструозне обмане и политичке агресије.

 

Испоставило се да у једном делу света има кршења међународног права, а другом, са истим таквим исходима, нема! Све зависи од тога колико је придржавање законским одредбама корисно или не за САД.

 

Мислим да се сви сећате због чега је Милошевић одведен у Хашки трибунал?!

Наводно, Милошевићев режим је спроводио «етнички геноцид» над Албанцима на Косову.

Главни злочин Владимира Путина на Западу је што је он успедо да спречи косовски сценарио на Криму.

 

И таквих примера има много…

 

Нажалост, у овом тренутку шему двоструких стандарда не можемо изменити. Међутим, можемо научити да живимо не обазирући се на евалуацију и одобравање наших поступака од стране Запада.
Нарочито зато што Запад Русијом никада неће бити задовољан.

Постојање принципа «О, мој Боже, шта ће рећи кнегиња Марја Алексевна» предлажем да оставимо либерашима. Попустићемо им и опростити и на тај начин их нећемо лишавати смисла њиховог живота.

 

Све у свему, ситуација је свакако врло апсурдна. Уосталом, у овом тренутку одобравање Запада било какве акције Русије наводи на размишљање- «у чему је цака?». Док, на другу страну, незадовољство Запада указује на то да све исправно радимо.

Колико дуго ће још свет гледати у искривљено огледало и видети не то што заправо јесте већ што му је наметнуто, није познато.

Али једна ствар је јасна. Докле год постоји јако и независно мишљење руског народа, сви ми имамо прилику да знамо истину. Без обзира колико тешко она погађа Запад.

 

Јулија Витјазева, специјално за Њуз Фронт

 

Тагови: ; ;