William Engdahl

Нешто значајно се дешава у Русији, потпуно супротно од онога што смо очекивали. Уместо осећања понижености и безнађа, Русија пролази кроз период који бих назвао неком врстом препорода – васкрса нације. Ово се дешава упркос, или прецизније управо због покушаја Запада, предвођеног неоконзервативцима из Вашингтона, да учини све – чак и да организује рат пред њеним вратима у Украјини – да сруши руску економију, понизи Путина и прикаже Русију у најцрњем светлу. Док све то траје, Русија открива потврђене вредности своје културе, својих људи и своје земље које су дуго биле заборављене или потиснуте.

moscou-musc3a3c2a9e-historique-6750

Прва од мојих многих посета Русији догодила се пре више од двадесет година, маја 1994. Позвали су ме економски експерти из Москве да понудим своја критичка запажања о ММФ-у. Утисак који ме тада обузео био је да пред собом имам некада моћне људе, понижене до последњег атома животне енергије. Широким московским булеварима јуриле су нове, блиставе лимузине „мерцедес 600“ руских мафијаша, са затамњеним стаклима и без регистарских таблица. Безакоње је било начин живота, од Јељциновог Кремља, који су САД подржавале, до тезги на улицама. Градом су се ројили типови попут „клинаца са Харварда“ – као што су Џефри Сакс или Швеђанин Андерс Аслунд – или Џорџ Сорос, измишљајући нове начине да се Русија опљачка и прихвати ароганцију силе, под слоганима „шок терапија“ или „тржишно оријентисне реформе“, што је био само други назив за „узећемо вам највредније што имате“.

Тотални колапс живота у Русији након новембра 1989. био је потресан. Могао сам то да видим у очима Руса – таксиста, мајки у продавницама, обичног света на улицама Москве.

Данас, две деценије касније, Русији поново прети непријатељ са запада, НАТО, који жели не само да је понизи већ да је уништи као функционалну државу, јер Русија једина има моћ да се испречи пред плановима западних елита које стоје иза ратова у Украјини, Сирији, Либији, Ираку и све до Авганистана, Африке и Јужне Америке. Приликом својих долазака у Русију последњих годину дана, као и током бројних разговора са разним познаницима, видео сам код њих осећај поноса и одлучност – васкрс неког давно сахрањеног осећања.

Наставиће се..

Kata Bucik

Тагови: ;