Српски снајпериста, добровољац у армији Доњецке Народне Републике, у ексклузивном интервјуу за Ослобођење говори о ситуаци у Новорусији, ликвидацији непријатељских војника, српским добровољцима, одласку људи из Новорусије на ратише у Сирију.

 

dejan-beric-snajper-650x362

 

Какво је стање у Новорусији и да ли постоји опасност од нове ескалације сукоба?

Што се тиче стања код нас, рат никад није ни престајао само је био смањеног интензитета и ограничен на одређене реоне, углавном око великих градова, Доњецка , Горловке и Луганска. Појачавање бoрбених дејстава је веома видно последњих данa, а посебно после посете Бајдена. Вероватно је нешто велико обећао, или боље речено слагао Украјинце и они се спремају да крену да освоје Донбас или што је потпуно ван сваке памети, да крену на Крим, а сакупили су сасвим солидну војну силу, у смислу технике и људи на том правцу.

 

Њима је сада од суштинске важности да заузму Донбас, иначе има да се смрзну ове зиме. Донбас је достављао Украјини угаљ преко Русије, а Русија добијала за Крим струју. То је већ политика и хајде да не залазимо у њу. Просто, Украјинци више не добијају угаљ, гас су им Руси заврнули зато што неће да га плате, Европа и Америка су одустали од тога да дају гаранције за Украјину, једини избор им је угаљ са Донбаса. Тако да очекујемо са првим мразевима озбиљније наступање. И сад бију жестоко, али не крећу напред.

 

Какво је стање у армији ДНР-а и ЛНР-а и да ли могу да се носе са Украјинцима?

Није толико битно стање армије, колико је битно психолошко стање војника. Код нас људи бране своје домове и народ овде, а са друге стране иду у рат ради провода и пљачке, они немогу никад да победе, јер је морал низак. Тако да, не да можемо да се носимо са њима и ако их је пет пута више, него и да их потерамо још даље од Донбаса.

 

Према информацијама које имамо, већина српских добровољаца је напустила Новорусију и вратила се у Србију, зашто се то догодило и колико Срба још има у Новорусији?

Имате лоше информације, један број се вратио у Србију и захваљујући новом закону који су донели издајници у Србији сви су завршили у полицији. Не желим да коментаришем осуде, али ми је драго што органи власти имају нормални однос, нису никога тукли , малтретирали и слично.

Неколико наших момка је отишло до Русије да се одмори, неки ће да пробају да нађу посао али они се могу набројати на прсте једне руке. Углавном се после одмора врате. О бројкама не могу да говорим, али с обзиром да Срби знају да их чека проблем са властима, има их много који су се осмелили доћи, а с друге стране мало колико се бусамо у груди. Међутим једно је важно, а то је да се овде цене сви Срби који се ту налазе, као борци и као добро организовани, дисциплиновани војници. Тако да ви у Србији а и сви наши Срби у свету можете се поносити , и бити уверени да вас неће обрукати. Ко то покуша , проћиће као неки који су протерани.

 

Недавно је новинар Грејм Филипс урадио репортажу са једне од твојих акција у којој си „скинуо“ тројицу украјинских војника. Акција је изведена као одговор на убиство једног војника ДНР-а. 

Са Грејм Филипсом је била друга прича, он је требао да одради репортажу са нашим борцима на првој линији у рововима, испало је тако да смо га водили нас двојица који знамо тамо све стазе и богазе, како не би налетео на мине или на непријатељске војнике пошто линија разграничења иде од 600 до 1500 метара, како где.

Међутим током ноћи смо добили наређење да уништимо снајпере на једној позицији који су убили нашег борца. Испоставило се да је то мој добри друг, момак од двадесет две године. Убили су га док је цепао дрва да наложи пећ у земуници. Пуцали су у момка који није имао оружје код себе , не видим разлику између фашистичког стрељања и тог чина.

 

Грејм је пошао са нама и могу га похвалити јер пет сати је лежао у јарку одакле је снимао, само тамо је био на сигурном, није се мрднуо нити је говорио, за мене изненађење, свео је ту акцију на петнаест минута видеа, и испало је добро.

Зашто? Ми тамо држимо 12 км линије, до тада су, нон стоп, сваки дан или сваки други дан како то Укропи кажу ишли у лов, углавном су то непрецизни стрелци, али понекад и погоде тако да је често било рањених и погинулих. Од тада до данас ниједан њихов назови снајпер није изашао на тај реон. Тачније, два дана касније један је кренуо, али није имао среће. Та зона је за сада мирна. Ради артиљерија, али просто људи уђу у земунице и нема проблема.

 

Колико често изводиш такве мисије?

Колико често? Тешко је то рећи, извиђачко диверзантске групе раде по потреби. Некад се деси да се има слободно по две недеље, дешавало се кад смо седели буквално два месеца, лежали, купали се на реци. Правили су провокације, али нису покушали да зађу на нашу територију. Тако да је било времена за одмор. Сад углавном време између акција користимо за обуку нових момака.

 

На снимку си рекао да не осећаш ништа после те акције јер непријатељи које си скинуо „нису људи“. Да ли има људи међу украјинским војницима?

Тад сам причао у емоцијама, због погинулог друга. Али стварно не осећам ни мрвицу гриже савести, јер неко ко може да пуца по цивилима, и ненаоружаним војницима, како га можеш сматрати за човека. Друго они су под лажима њихових медија дошли овде као на сафари, и верујте да се тако и понашају. Али не дуго, јер са будалама се најлакше заврши.

Поред тога људи који долазе су добровољци или припадници „карателних батаљона“, у преводу би било казнени батаљони типа СС јединица из другог светског рата. Иначе и носе њихове ознаке. Долазе из сиромашних делова западне Украјине и виде могућност да покраду овде што више ствари.

 

Један пример, код Иловајска смо им заробили два БТР-а, и ако им је радило оружје, и било напуњено нису га користили. Ми смо пуцали у точкове и кад су се зауставили дали смо им могућност да изађу и остану живи или да их просто уништимо из ручних ракетних бацача.

Међутим, разлог зашто нису одговорили из оружја је што су куполе биле блокиране. Украли су негде врата од кованог гвожђа, ставили их на врх БТР- а и све то везали како би однели кући. Ето вам ослободилачке војске Украјине и њихове антитерористичке операције како они називају рат овде.

 

Какве задатке сада обављаш у Новорусији?

Тренутно сам заменик команданта батаљона. Много обавеза и велика одговорност, но када затреба, а треба, често идем са момцима на задатке. прво што се осећају много сигурније кад је неко искусни поред њих, а друго мени је много лакше кад сам са њима, много лакше него да седим у канцеларији и мислим како им је тамо.

Тако да сам, ај` да кажемо, обичан војник на позицији и заменик команданта батаљона у штабу.

 

Почела је зима, каква је хуманитарна ситуација у Новорусији и како се може помоћи?

Што се тиче хуманитарне ситуације, у односу на прошлу годину је више него добра. Русија је много помогла са хуманитаркама, има проблема али их је мало . Да вам дам поређење са Србијом за време рата и санкција, овде је сад благостање у односу на то како је било код нас. Говорим о цивилном сектору, у војсци је мало теже јер углавном све иде цивилима, постоје недостаци топле одеће, зимских чизама, али се сналазимо некако. Углавном донацијама од Руса. Такође велики су проблеми са лековима , међутим мој батаљон је у потпуности обезбеђен. Доста тога стиже право нама захваљујући добрим људима и добром гласу који је за нама.

 

Недавно си објавио књигу „Кад мртви проговоре“. Да ли си задовољан ефектом који је постигла?

По коментарима људи који су је прочитали више сам него задовољан. Треба узети у обзир да сам завршио три године средње школе за метало-глодача, додуше кренуо даље, али рат је спречио школовање.

Ја сам писао тај роман из душе, лично је мене  болело то што се дешавало и што се сада дешава са Србијом. Што покушавају да наше непријатеље сад представе као пријатеље, а оне искрене пријатеље као непријатеље.

Морам се опет вратити на власт. Небитно ова сада или она прошла, ја сам био члан ДС јер сам био против Милошевића, није ми било јасно, а ни данас није зашто је улазио у сукоб ако није мислио да ратује до краја. Колико год да нас је требало погинути, није проблем, али они који би остали живели би у слободној Србији, овако сад живе у колонији у којој је све уништено, у којој се прекраја историја, руше или потапају манастири и цркве само да нам будуће генерације не знају ко смо. Избришу историју и ми смо нико.

Књига је део историје коју не треба да заборавимо, интернет је сад опште присутан и мало ко чита али писана реч је нешто највредније и најдуже траје. Нажалост због цензуре власти ниједне новине или велики медији нису смеле да објаве да је написана и издата.

 

Да ли спремаш ускоро неку нову књигу?

Нову књигу пишем, али немам баш много времена. Она описује мој пут од Сочија, преко Севастопоља до данашњег дана. Хтео сам да оставим неко сведочанство о Србима који су били овде и који су се борили раме уз раме са руском браћом против повамнпиреног фашизма.

Описујем дешавања, а сваки догађај овде је повезан са неким личностима, и онда сами учесници тих догађаја изнесу своје виђење тога што је произашло, затим шта се даље дешавало и опет ликови који су били по нечему специфични пишу своје виђење следећих догађаја, и тако надам се до краја рата. Биће обимна али мени се свиђа концепција.

Проблем је што велики број сабораца са почетка рата није преживео, међутим има и оних који су остали живи и сведоци су догађаја и великих битки које су се овде одиграле. Већ су неки од њих написали свој део.

 

Колико су истините приче да су неки од добровољаца из Новорусије отишли у Сирију?

Да, један део бораца је отишао, међутим губици су велики, чисто сумњам да ће се било ко вратити за три месеца колико траје уговор. Неки наши момци су хтели да иду, али сам их одговорио и сада су и они срећни што нису отишли.

Ти терористи се налазе тамо две године, знају сваку кућу, сваку рупу, сваки буџак и треба их истерати одатле. За добро уигране екипе то није проблем, међутим да би неколико група које чисте терен биле функционалне морају да буду на вези, морају сви да говоре истим језиком, то је један од основних разлога што су губици у Сирији толики.

То није наш рат, нисмо ни вером ни било како свезани са Сиријом. Има тамо православаца, али мало. Моје мишљење је да треба нормалани муслимански свет да се супротстваи том злу јер они својим деловањем тамо праве невоље Муслиманима у целом свету, сви су обележени.

 

Шта би поручио људима у Србији?

Ако се не пробудите на време остаћемо и без те Србије коју сад имамо. Власт у Србији није у рукама Срба, него у рукама Велике Британије. Погледајте ко су саветници војске и полиције, Британци!

Наши министри су играчке у рукама тих истих саветника и систематски уништавају војску и полицију, и после ће да дође ловачко друштво из Албаније или мало организованија група назови избеглица са Блиског Истока и да заузме државу.

Мењајте власт, избори долазе, уједините се. Не идите на изборе због себе него због Србије. А ако то не може, треба их скинути на улици, протестима, и кренути из почетка. Отерати све те наказе из ММФ – а, ЕУ и НАТО пакта и окренути се Русији .

Они нас условљавају, а не помажу! Ти европејци хоће све, а не дају ништа за узврат, наша власт у Србији је више него дебилна кад ради то што ради. Нисам политичар и не морам бити фин. Да барем раде то што нису свесни па да им се и опрости, него они свесно уништавају државу.

 

Извор: Ослобођење.рс

Тагови: ;