20 година након завршетка рата у Босни, Зак Новак је поново узео оружје у руке

 

Грађанин САД Зак Новак признаје да су му често саветовали да напише књигу. Толико тога је прошао у животу. Рат у Донбасу је за њега други у низу. А можда није ни последњи. Али, идемо редом.

 

l-138048

О својим родитељима Зак говори са великим топлином, и слику своје мајке увек држи уз себе. Њихова прича је ништа мање занимљива: у потрази за бољим животом, они су прешли границу Србије пре пола века, да би једно друго нашли у САД.

 

Мој отац је био монархиста и није волео Тита. Он је често говорио: «Оставићу све и отићи у Америку.» — Многи људи му нису веровати, али је он то ипак урадио! — каже Зак. — Војска је пуцала на њега кад је прешао границу са Грчком. И одатле су му амерички волонтери помогли да пређе океан. Мајци је било лакше. Као члан Комунистичке партије, она је била слободна да путује светом. Њој само било потребно да се одлучи. И — одлучила је…

 

Амерички патриотизам се пробудио у дечаку пре него што је почела да кључа крв непокорних Срба.

 

— Док сам одрастао, гледао сам доста филмова — каже Зак. — Мој херој је био Еди Марфи, храбри војник! И желео сам да будем као он, амерички патриота. Што се тиче историје, волео сам да читам о Џорџу Вашингтону, који је избацио Британаце из наше државе.

 

Временом, патриотизам је почео да иде даље од разума. Зак каже да се претворио у правог фанатика. Чак је хтео да физички науди неким политичарима који су дошли у посету из Централне Америке.

 

— Било је и таквих моментата у мом животу — каже Зек. — да сам чак помишљао да урадим нешто лоше. У име своје земље! Али онда сам почео да обраћам пажњу на активности различитих странака у Централној Америци. Испоставило се да супер момци. Видео сам марионетске владе, видео центре где Американци обучавају војнике за војне операције широм света. Полако сам почео да отварам очи.

 

Једна прича га до дана дашњег не оставља равнодушним: пре неколико година у једној од земаља Латинске Америке ухваћен је амерички официр. Он је на крају завршио у затвору. Говорио је да је поносан на то што је урадио: укрцао студенте у авион и избацивао их из њега! Он смејао када је о томе говорио.

 

— Моја крв је почела да кључа, — каже Зек. — Колико сам био поносан на Америку, толико сам тада почео да осећам колико ми је она страна. Мој психичко стање је тада постало веома нестабилно.

 

— Југославија је била прекретница? — питао сам.

 

— Ја бих рекао званична прекретница — каже Зак уз осмех. — Све је то због моје мајке. Када је 1992. године, почео рат у Босни, гледали смо Си-Ен-Ен. И први снимци које смо видели биле су избеглице. Море српских избеглица! А онда је моја мајка ударила шаком о сто и рекла: «Иди помози својимa!»

 

Без много размишљања, Зак се спаковао и отишао у Босну. Један од првих људи са којима се срео био је Драган Васиљковић звани Капетан Драган — познати српски командант.

 

— Бавио сам се прикупљањем средстава, имао сам хуманитарну мисију, — наставља причу Зак Новак. — Али једног дана сам рекао: «То није довољно за мене». Тада ме је капетан одвео у војну болницу, показао осакаћене мушкарце: без руке, без ноге. И он је питао: «Зак, заиста желиш да ратујеш?» Одговорио сам: «Да.»

 

Оно што је видео на фронту, Зак описује у једном речју: лудило. У историјским књигама је прочитао да је током Другог светског рата река Дрина била црвена од крви: нацисти су бацали у воду тела убијених Срба. Нашавши се тамо, Зак је видео да је на неким местима Дрина поново била црвена. Историја се поновила. Зак је чврсто решио да ако Срби поново постану жртве, он мора бити уз њих. Да помогне свом народу како зна и уме.

 

Први дан на фронту био је пун догађаја. Ослобођење града Кисељака, срећне жене, а онда- заседе и погубљења затвореника…

 

— Затвореник је викао: «Воде! Воде! «- каже Зек. — Онда је један од наших момака рекао: «Ево ти вода», а затим му пуцао у главу. Лудило! Гледао сам све то и помислио: «Шта се ово дешава? Шта ја радим овде?»

 

Временом, Зак се поново претворио у фанатика. Али овог пута- верског, спремног да убије у име хришћанства. Изгледало је исправно. Након неког времена вратио се у САД, прикупио средства, нашао нове контакте и поново се вратио на ратиште.

 

— Тада сам се нашао у Сарајеву. Сарајево је тада било на телевизијским екранима широм света. Био сам позван да на састанак са Славком Алексићем. Четником бујне браде који личи на лава. Али он је био тако фин момак, тако доброћудан! Увек је пажљиво разговарао са људима и слушао их. Увек је посећивао родбину погинулих војника. Обожавали су га! И за мене је била велика част да будем близу њега.

 

Зак каже да је имао два учитеља: Војводу и капетана Драгана. Капетан му је усадио војну дисциплину, васпитао. Он је говорио: «Када се вратиш кући, не биј се са својим непријатељима на улици, не изазивај туче. Знам, сурове ствари се не дешавају само у Босни, већ и у Њујорку. Али мораш бити џентлмен.»

 

— Његове речи су ми помогле — рекао је Зак. — Капетан Драган је увек са мном.

 

У децембру 1995. године у Паризу је ратификован Дејтонски споразум. Рату у Босни је дошао крај. Зак Новак се вратио кући, али прилагодити се цивилном животу након три године рата, није било лако. Иза њега су остали другови, чарке, заседе, новинари, телевизијске камере. Нестало је узбуђење, избледеле су боје живота. Поред тога, Зак је био под великим психолошким притиском. Многи амерички часописи су објавили фотографије које приказују Зака током рата у Босни.

 

Моји пријатељи су ми говорили: «Зак, дуго смо већ пријатељи, али сада се плашимо да ходамо улицом са тобом.» Они су ме одбацили. Изгубио сам пријатеље, било је тешко. Не могу да кажем да сам имао самоубилачке мисли, али сам био депресиван.

 

Нешто је морало да се промени. И променио је — нашао нови посао, постао инструктор вожње.

 

— Обучавао сам студенте — са осмехом каже Зек. — Допао сам им се, и време са њима сам проводио слушајући музику, смејући се, вожњом по граду. То ми је много помогло. Онда сам постао фудбалски тренер и добио званичну дозволу.

 

Првог дана тренинга Заку је пришла једна жена. Док су разговарали, поред њих је протрчао неки дечкић.

 

— Брзо као метак. Онда је протрчао поред нас опет, и тада сам видео његову фудбалску униформу. Црвено бела застава! Мрзео сам ову заставу свим срцем. Под том заставом су убијали моје пријатеље. Али жена је рекла: «Ово је мој син.» И он је притрчао до мене и загрлио ме. Био сам шокиран. Рекао сам све то својој мајци. Одговорила је: «Видиш како се историја окреће? Турски дечак, син људи са којима сте се борили, те грли.» Родитељи су ми говорили: «Ми знамо ко сте, знамо зашто сте били у Југославију. Али и даље тренирате нашег сина. Хвала вам.» То је било нешто невероватно!

 

Зак признаје да увек плаче када говори о томе. И сада су му очи засузиле.

Прича о дечаку натерала га је да ради напорније. Заков фудбалски тим је био састављен од дечака различитих националности.

 

— И ми смо били најбољи тим! — поносно каже Зек.
Да, направио сам од њих дисциплиноване дечаке! …Дисциплина, Капетан Драган у мојој глави…

 

(ДРУГИ ДЕО)

Свободная Пресса

 

 

Тагови: ; ;