Након што је турско ратно ваздухопловство оборило руски Су-24, Москва је почела да размишља о контрамерама против Анкаре. Представници руског политичког естаблишмента предлажу усвајање низа економских и политичких мера које би обуздале амбиције турског лидера Реџепа Ердогана. Политичке мере укључују и подршку курдском ослободилачком покрету у Ираку, Сирији и Турској.

 

QmBvYaedzTM

 

Курдско питање се појавило у XIX веку као средство притиска на Турке. Чим је наступила криза у руско-турским односима, Петербург, а касније и Москва, покушали су да играју на курдску карту и тако ослабе свог противника. Током многобројних руско-турских ратова таква политика доносила је одређене бенефиције. Што се садашњице тиче, ситуација је мало другачија. Курдско питање коначно је стављено на дневни ред због дугогодишње равнодушности Москве према Курдима која је, пре свега, настала у интересу продубљивања руско-турских и руско-ирачких односа. И Русија није овде главни актер.

 

Са доласком Странке правде и развоја (АКП) на власт, Туркса је променила приступ у решавању курдског проблема. Покушавајући да поврати некадашњу моћ државе, Влада Турске је према својим Курдима спроводила политику исламизације и унификације са Турцима, а Курдима у суседним земљама увела је идеју неоосманизма.

 

Да би се ова политика разумела, потребно је упознати се са књигом „Стратегијска дубина: међународни положај Турске” коју је написао један од главних креатора турске спољне политике, Ахмет Давутоглу. Основна порука овог дела лежи у чињеници да је Турска обавезна да извуче корист из своје „тихе моћи” која се заснива на историјским и културним везама са суседним регионима, на демократским институцијама и просперитету тржишне економије. На основу тога, ирачки Курди су након пада режима Садама Хусеина 2003. године доспели у турску интересну сферу. Користећи тиху моћ, економију и пријатељске односе са председником Ирачког Курдистана Масудом Барзанијем, Турска је претворила ирачке Курде у своје вазале. Заузврат, Демократска странка Курдистана (ДСК) М. Барзанија ослободила се својих политичких конкурената, искористивши заштиту Анкаре. Упркос чињеници да је мандат председника Масуда Барзанија истекао, он се не жури да напусти свој положај, а опозиционе странке не могу да му се супротставе јер се плаше реакције Турске.

 

 

Анкара данас контролише готово целокупну економију ирачког Курдистана. У региону је регистровано више од 1.300 турских компанија и предузећа . Под контролом Турске се такође налазе стратешки сектори економије аутономне курдске покрајине као што су банкарство и финансије, инфраструктура, производња и извоз нафте и природног гаса. Према финско-швајцарском извештају, отприлике 75-80% пројеката у грађевинском сектору курдске покрајине, укључујући и изградњу путева, тунела, насипа, стамбених зграда и аеродрома, реализују турске компаније. У интервјуу за онлајн-магазин „Ал монитор” премијер Ирачког Курдистана Нечирван Барзани изјавио је да када не би било Турске, влада покрајине не би могла да исплати плате државним службеницима за целу 2014. годину. „Турска је изградила избегличке кампове у регији Дахук. Што се тиче финансијске помоћи, турска влада нам је прошле године дала пола милијарде долара и издвојиће још пола милијарде”, додао је Барзани. Економски, политички и културни односи Ербила, главног града Курдистана, са Анкаром су много јачи од односа са Багдадом. Као резултат тога, на председничким изборима у Турској мас-медији под контролом ДСК позивали су курдско становништво да гласа за Ердогана, а не за курдског кандидата Демиртаса. То је био исход политике неоосманизма коју спроводи Турска и који је омогућио Анкари да „извуче корист из своје стратегијске дубине” и подигао на нови ниво курдско-турске односе.

 

Захваљујући Анкари, Ирачки Курдистан на челу са ДСК придружио се сунитском блоку у којем су и Турска, УАЕ, Катар, Јордан и Саудијска Арабија, а који подржавају САД. Главни циљ сунитског блока је прекрајање постојећих граница на Блиском истока уз помоћ контролисаног хаоса, што је у супротности са интересима Русије. У ту сврху је и створена терористичка група ИД. У трговину нафтом са ИД умешана је не само Турска него и курдска влада кoју заступа ДСК о чему су у више наврата говорили њихови амерички савезници. Могуће је да су зато представници курске владе одмах стали на страну Турске после кратке прес-конференције руског Министарства одбране.

 

На основу расположивих чињеница и прикупљеног материјала из медија разних земаља, курдски новинар Жијар Мухамад је у новембру 2014. године спровео сопствену истрагу чији су резултати објављени на сорани дијалекту у 208. броју часописа Лвин. Основне тезе из овог чланка преведене су на руски језик у издању Езиди преса . Аутор чланка тврди да је М. Барзани сарађивао са ИД и са бившим баасистима. Такође их је финансирао против шиитског режима Маликија. Дан пре него што су терористи заузели Мосул, у Аману је одржан тајни сусрет на коме су стране планирале своје акције у Мосулу, Синџару и Сиријском Курдистану. Састанку су присуствовали:

 

  1. Салих Калаб (представник Владе Јордана)
  2. Представник Изата ад Дурија, Бзутнаваи Накшбанди
  3. Представник организације „Џаиш ал Муџахедин” (војска џихадиста) звани Абу Махир
  4. Представник организације Ансар ал Ислам звани Сајф ад Дин
  5. Представници неколико организација: Џаиш Ансар ал Сунна, Џаиш каифа ал Мансура, Катаиб паура ишриин, Џаиш ал Ислам, Шури ансар ва Таухид
  6. Демократску Странку Курдистана представљао је син Масуда Барзанија, Масрур Барзани, који је на челу курдске обавештајне службе Парастн. Са њим је био Азад Барвари, члан политбироа ДСК
  7. Представник ИД

 

Жијар Мухамад саопштава да је ова информација позната захваљујући једном од присутних који је продао релевантне податке иранској обавештајној служби.

 

О „Јорданском споразуму” пише и други курдски новинар, Арам Ахмед Барвари. Његов чланак „Везе ИД са Масудовом независном државом: састанак у Јордану” објављен је на сорани дијалекту у издању Чавигала[5]. Барвари тврди да Барзани само спроводи план Турске и саопштава да је у тај споразум умешан и гувернер Мосула Ал Нуџаифи који је примио велику количину новца. Сам лидер Курда наредио је борцима пешмергама да не улазе у сукобе са терористима ИД.

 

Остаје само да се нагађа о последицама „Јорданског споразума” ако би ситуација измакла контроли. У сваком случају, теорију завере потврђују бројне непобитне чињенице. Прво, у Ербилу су у више наврата одржане конференције вођа племена сунитских Арапа, међу којима су примећена лица блиска са лидером ИД-а Абу Бакром ел Багдадијем. Конкретно, 18. децембра 2014. године у главном граду Ирачког Курдистана на конгресу сунитских Арапа примећен је Сабах Гази Хинш, вођа племена Тија чији представници сарађују са врхом ИД. Друго, у августу 2014. због чињенице да су борци пешмерге који су под контролом ДСК из непознатог разлога повучени из Хамданије, Башике и Коша, ова насеља су без испаљеног метка прешла под власт ИД, што је омогућило терористима да прошире зону свог утицаја. Снаге Пешмерга су такође повучене и из Махмура. Ово су пријавили бројни очевици и новинари. Подсећамо да су све ове територије од 2003. године контролисали Курди. На крају крајева, геноцид над Јазидима у Синџару је спроведен уз знање пешмерга. У региону је распоређено 10000 курдских војника. Пешмерге су, након одузимања оружја локалном становништу које је оставила ирачка војска, напустиле регион ноћу неколико сати пре напада џихадиста, не евакуишући становништво и не упозоривши их на предстојећу опасност. То је био главни узрок јазидске трагедије. Без обзира на обећања председника Ирачког Курдистана да ће казнити одговорне за повлачење курдских војника из Синџара,  сви одговорни су још увек на слободи, а неки су и даље на својим положајима. Међу њима су Сарбаст Бапир (председник ДСК у Синџару), Азиз Ваиси (командант курдске специјалне јединице Зеревани у Синџару), Саид Кестаи и Шавкат Доски.

 

Барзанијев Ирачки Курдистан је од самог почетка турски пројекат. Чак је и ДСК курдски аналог турске АКП која спроводи исту ту политику исламизације курдског друштва. Довољно је напоменути да члан 6 нацрта Устава Ирачког Курдистана проглашава шеријат „извором законодавства” курдског региона. На тај начин Русија нема никакве шансе да утиче на ДСК јер од 2003. године није предузимала никакве мере против ње. По свој прилици, тешко да ће Барзани у овом тренутку жртвовати своје односе са Анкаром зарад Русије.

 

Једина ствар којом Москва може да се супротстави турском пројекту је подршка курдским Народним заштитним јединицaмa (YPG) у Сирији и странкама које су опозиција ДСК-а у Ираку. Притом ова подршка мора бити потпуна. Москва мора да развије дугорочну стратегију према Курдима. У супротном је очекује неуспех, будући да је Ердоган веома популаран међу Курдима у Турској.

 

Превод са руског: Невена Бића

Тагови: ; ; ; ;