Након тога, Зак је радио као инспектор на аеродрому, где је добио нове пријатеље. Он их назива својом револуционарном браћом, љубитељима Че Геваре, проруски настројени. Сви су волели своју земљу и свој народ, али мрзели владу.

Зак каже да је таквих људи заиста много.

 

— Ја сам нагласио ово у свом претходном интервјуу- Обама је почео да се плаши. Страх га је било могућег понављања Револуције из 1860-их година. Протести на Вол Стриту су били снажан покрет! Моји пријатељи и ја смо ишли са аеродрома до Вал Стрита, проводили ноћи тамо, и блокирали путеве. Обама се бојао тих протеста и морао је да уради нешто. Онда је почео да пуца на црнце. Јер, црни и бели су се временом зближили, Аргентинци и Шпанци, итд. — сви су били једно у то време! Али много црнаца је убијено у последњих неколико година. Ово је и почетак наше поделе. Да ли сте икада чули да се Обама извинио за поступке полиције? Не, никада. Зато што контролише процес.

 

— Да ли мислите да амерички народ зна истину?

 

— Наравно да пропагандна машинерија ради добро. Али у САД постоје активисти који протестују. Таквих је много! На састанцима често можете видети плакате на којима пише: «Путин — наш председник, доле Обама», и томе слично. Многи људи у Америци схватају да је Путин прави лидер. Он је заиста сјајна особа. Путин је направио једну важну ствар- зауставио је националистички екстремизм у Русији. У САД можете отићи у било књижару и купити «Маин Кампф». Људи су ми говорили, «Зак, «Мајн Кампф» је само књига, да ли си је прочитао?» Не, нисам, и не желим да је читам!

xl-4

 

Када је на територији Донбаса избио грађански рат, Зак је свој живот већ потпуно довео у ред. Он је коначно нашао свој мир. Није било више притиска јавности, нису му падале на памет сулуде идеје. Он је уживао у раду са децом и времену проведеном са пријатељима са аеродрома.

 

Али, у августу 2014. године његова мајка је умрла. Био је то велики ударац. Поново је упао у депресију. И већ на зиму је узео ствари у своје руке и рекао: «Не, Зак, овога пута тако неће моћи.»

 

— Опет сам спаковао кофер. Морао сам да оставим своју кућу, ауто. О мојој одлуци да идем у Донбас знала су само два најближа пријатеља. Сетио сам се да су многи руски добровољци дошли у Босну да помогну Србима. Сада је био мој ред да њима помогнем.

 

И сузе мајке, такође, нису Заку давале мира. Она је веома емотивно реаговала на вести из Донбаса. Плакала је када је овде рат почео, када је сазнала за убиства цивила.

 

— Много је волела Русију и руски народ, — каже Зак. Све ово време, осећам да је негде у близини. Чујем њене речи: «Иди помози својима.»

 

Али пре одласка у Донбас морао је да уради нешто.

 

— Моја мама није желела да буде сахрањена. Донео сам њен пепео и пепео свог оца у Скопље, главни град Македоније, на прелепу реку Вардар. Тамо сам расуо њихов пепео. Мислим да су они сада опет нашли свој дом.

 

Следећи корак је био Србија. Зак је одлучио да посети своју отаџбину, да види своју родбину. Наравно, они су покушали да га убеде да остане.

 

— У Србији је отац оставио недовршену кућу. Родбина је говорила: «Остани, заврши посао свог оца, и настави живот у својој кући. Али ја сам рекао, ‘Не, пустите ме да идем. Због тога сам оставио Њујорк.»

 

Авионом за Ростов, таксијем до Доњецка… Зак је био веома уплашен да ће га људи лоше дочекати јер је Американац.

 

— Био сам 99% сигуран да ће ме избити! Већ унапред сам припремио објашњење да су моји родитељи из Србије, да нисам непријатељ руског народа. Али то није било потребно. Заустављен сам на контролном пункту где су ми рекли: «Американац, дођи!» Рекао сам: «Како знате?» Они: «Упозорили су нас.» И загрлили су ме. Невероватно! Гостопримство, једноставност, захвалност — осетио сам све то одмах првог дана.

 

— Мало сам се бринуо што сам се вратио на фронт — наставља Зак. — Али ја нисам војник колико бих желео да будем. Био сам у јединици «Русич». Сада радим у информативној сфери. То је исто врло интересантно: радио, чланци, интервјуи. Помажем хуманитарном батаљону Јекатерине Губареве. Радити са таквим људима, помагати деци — то је невероватно. Војвода и капетан Драган ће бити моји хероји заувек, али сада имам и нове хероје — Павела и Јекатерину Губареве. Бићу им лојалан до краја.

 

У једном интервјуу, Зак је рекао да је рат у Босни био бруталнији. Ја сам га замолио да објасни.

 

— Рат би овде био тако бруталан као тамо, када би «Прави Сектор» или «Азов» били на власти, а становништво подржавало њихову идеологију (као што је био случај Анте Павелића, на пример). Али није. И мислим да је још један од разлога — Европа. Видим да Европљани почињу да перу руке од Украјине. Јер они виде шта се овде дешава. Не верујем да овде рат може бити тако жесток као у Босни. Ја се стварно надам да се ратна дејства неће наставити. Неки кажу: «Зак, рат се наставља!» Ја кажем, «не наставља се рат, већ провокације.» Ви не видите да шаљу наше тенкове на линију фронта. Да, Порошенко ће наставити да нас провоцира. Људи ће, нажалост, умирати. Али украјински војска ће, такође, трпети губитке због њихових акција које су контрапродуктивне. Они ће пропасти на дуге стазе. Имамо одличне војнике, паметно руководство. Захарченко је јак вођа. Свако ради свој посао. Ми радимо у складу са Минским договором, играмо по правилима.

 

Заку је тешко дефинисати своје политичке ставове. Он себе назива, пре свега, револуционаром. Али признаје да тежи монархизму. Руска империја, према његовим речима, била је прелепа монархија.

 

О повратку у САД, он не размишља. Али планира да иде негде другде — у Сирију.

 

— Ја сам у контакту са многим добрим момцима одатле. Волео бих да им се придружим. Они кажу: «Нема проблема, ми ћемо ти дати сигнал.» Али, то је врло осетљиво питање.

 

У сваком тренутку, Зак би могао добити зелено светло. А онда — нови пут. Нови рат.
Али и у Доњецкој Републици он има посла. За неколико сати иде да се састане са децом којој помаже да науче енглески језик. Локални посланици су обећали да ће Заку наћи место фудбалског тренера за омладински тим.

 

Живот иде даље.

 

ПРВИ ДЕО

Свободная Пресса

Тагови: ; ;