Стварање и процват Нове Русије у оквиру Руске империје за време владавине Катарине II поклопили су се са епохом чувених руско-турских ратова. Одлучено је да се територије ослобођене од Турака и Кримских Татара у XVIII веку назову Нова Русија по аналогији са Малом и Великом Русијом. Припајање ових територија у доба Катарине II било је део „Грчког пројекта” који је подразумевао ширење на југ и обнављање Визaнтије са престоницом у Новом Риму (Константинопољу).

 

На граници између XIX и XX века у састав Нове Русије су улазиле савремена Молдавија, Ставропољска покрајина, Донбас (садашња Доњецка и Луганска Народна Република) и Ростовска, Одешка, Херсонска, Николајевска, Кировоградска и Дњепропетровска област. Одеса је била највећи град Нове Русије. За друго и треће место по величини надметали су се Ростов и Јекатеринослав (Дњепропетровск) на прелазу између два века. Криви Рог, један од највећих грaдова у савременој Украјини, био је тада само варошица. У Руској империји су од Одесе тада били већи само Варшава, Санкт Петербург и Москва.

185381_600


Велики број новоруских градова носио је грчка имена — Ставропољ, Симферопољ, Севастопољ, Никопољ, Олвиопољ, Херсон, Балаклава, Александрија, Тираспољ итд. То је посредно одражавало „византијску идеју” руских владара. Најважнији грчки градови су били Балаклава (на Криму) и Мариупољ (раније познат под грчким именом Калмиус). У близини Мариупоља на реци Калки (данашњи Каљмијус који протиче кроз Доњецк или његова притока Каљчик) одиграла се трагична битка између староруских кнезова и монголских освајача.

 

Дњепропетровск, град са богатом историјом на Дњепру, звао се Новоросијск од 1796. до 1802. године. 1776. године Јекатеринослав (тако се звао у периоду 1776-1796 и 1802-1926. године) постаје центар Нове Русије, тадашње Азовске губерније. Управо су њега планирали да прогласе трећом престоницом Руске империје после Москве и Санкт Петербурга.
Нова Русија је била мултинационална, али углавном православна територија. Ту су живели Грци, Јермени, Јевреји, Немци, Срби, Бугари, Молдавци, Кримски Татари, Русини, Великоруси и Малоруси. У Ставропољу (данашње области руског Северног Кавказа) су живели Калмици, Ногајци и Туркмени. На прелазу између XIX и XX века у Новој Русији је живело око 12,5 милиона људи: 32% Великоруса, 42% Малоруса (они су углавном живели на десној обали Дњепра и Конке); 91% хришћана (84,7% православаца), 6% Јевреја и 2% муслимана.

 

На територији Нове Русије су се током времена налазили: Скитско царство, Босфорско краљевство, грчке и италијанске колоније, византијске земље, Хунски каганат, држава Гота звана Оиум, Аварски каганат, Велика Бугарска, Хазарски каганат, Кијевска Русија, Златна Хорда, Кримски каганат, Велика Кнежевина Литванија, земље Османског царства, Пољско-литванска државна заједница и Запорошка Република (Козачки Хетманат).

 

1103

 

На југу Крима налазила се легендарна Готија која је касније постала православна Кнежевина Теодоро са грчким, готским и аланским становништвом. Већ 1475. године су је освојили Турци. Главни град Кнежевине Теодоро био је Мангуп који је прво напуштен, а затим и потпуно нестао као насеље.

 

Италијани (Млечани и Ђеновљани), Турци и Кримски Татари брзо су заузели кримске градове и обале Црног мора које је Византија изгубила. На Криму се и данас међу Грцима и Кримским Татарима налазе потомци Гота. То су углавном људи плавих очију и светле косе који су у потпуности усвојили туђи језик. Међутим, према сачуваним подацима средњовековних историчара, кримски готски језик је постојао до краја XVIII века.

 

Нову Русију су још пре наше ере одабрали Грци и Скити. Ту су били смештени велики трговачки градови. На месту Азова био је Танаис, на месту Таганрога Кремни, а на месту Керча Мирмекиј, Тиритака и Пантикапеј. Феодосија је сачувала име. Уместо Севастопоља био је Херсонес, уместо Јевпаторије Керкинтида, уместо Симферопоља Напуљ Скитски (древна престоница Скитског царства). Још један стари скитски град налазио се близу савременог града Запорожја (до 1921. године познатог као Александровск).

 

Јермени су у Новој Русији основали неколико градова: Нахичеван на Дону (данашња област Ростова на Дону), Григориопољ (на обали Дњестра) и Свети Крст (садашњи Буђоновск у Ставропољској покрајини). Савременици су бележили да је Нахичеван, захваљујући својим вртовима, надмашивао по лепоти суседни Ростов. Крајем XIX века они су срасли у један град.

 

Срби граничари (аустријски „козаци”) су због угњетавања католичке Аустроугарске затражили од руске владе да им дозволи да се доселе у Руску империју. Тако је створена читава област, Нова Србија, на територији данашње Кировоградске области. Главни град је био Новомиргород. Нова Србија после нешто више од десет година ушла у састав Новоруске губерније. Друга област у којој су живели Срби и остали досељеници са Балкана била је Славеносрбија (на подручју Луганске и Доњецке Републике) чији центар је био град Бахмут (данашњи Артјомовск).

 

 

slavyanoserbiya-karta

novaya-serbiya-karta

 

 

Козаци су у Новој Русији већином били у саставу запорошке и донске војске. Запорошци су се настањивали „иза прагова” (тј. брзака) на многобројним острвцима и гребенима у доњем току Дњепра. Током историје забележено је неколико козачких сеча (тј. утврђења): Хортицка (на острву Хортица), Токмаковска (на острву Токмаковка), Никитинска (на Никитинском гребену), Чертомликска (по истоименој реци), Базавлукска (на острву Базавлук), Подпољненска, Каменска и Аљошковска (између две реке).

 

Руски градови су на подручју Нове Русије постојали још у Х веку (Белгород на ушћу Дњестра и Олешје на ушћу Дњепра). Њихов број је растао услед слабљења, а затим и пада Златне Хорде.

 

Савремени град Запорожје није изграђен на напуштеном месту. Ту су се завршавали многобројни брзаци Дњепра. Пре настанка Запорошке Сече постојао је скитски градић на Хортици, највећем острву на Дњепру. Волињски кнез Дмитриј Вишњевецки је на том месту 1552. године основао први козачки градић. 1756. године основано је Запорошко бродоградилиште, а касније Александровска тврђава. Александровск је постао најважнији саобраћајни центар Нове Русије.

 

Нова Русија је тaдa постала не само нови пољопривредни него и индустријски центар Русије.

 

Једни од настаријих путева Нове Русије били су: каравански пут од Кијева до Кафе (Феодосија) из XV века, Муравски пут (од града Перекопа преко река Конке и Самаре до Орела и Туле), Микитински, Кизекерменски и Крјуковски пут (дуж Дњепра), Црни пут (од Очакова до Пољске).

 

Кроз Нову Русију су текле најважније руске реке: Дњестар, Дњепар и Дон. Старогрчка имена за Дон, Дњепар, Јужни Буг и Дњестар су Танаис, Бористен, Хипанис и Тирас.

 

Народни израз за украјинске радикалне нацисте је „бандеровци”, а најстарији град у Придњестровљу назван је Бендер. Име највероватније потиче од персијске речи за луку, тј. пристаниште. Молдавски владари град су називали Тјагјанкјачја, Тигхина или Тунгати. Турци су га преименовали у Бендер.

 

Јужни део Бесарабије између доњег тока Дњестра и Прута носио је назив Угао. Од тога је изведено име за          словенско племе Улића.

 

1860

 

Приморски градови Нове Русије такође имају вишевековну историју. На месту Одесе налазио се град истарских морепловаца Истрион (VI век н.е.). Мноштво старогрчких колонија било је смештено у близини: Одесос, Оливија, Тира, Никонион, Исакион, Скопелос и Алектос.

 

Перекопска превлака која раздваја Крим и копна од давнина је била најважније место, одн. представљала је „врата” ка континенту. Према Птоломеју и Плинију Старијем, овде је једно време чак постојао канал који је спајао Азовско и Црно море. На месту Перекопа био је старогрчки трговачки град Тафрос. Ту је смештен и Перекопски бедем који је стар око 2000 година.

 

Превод са руског: Невена Бића

 

Тагови: