Површински или ангажовани историчар ће лако историју руско-турских односа да сведе на истоимене руско-турске ратове. Међутим, историја је много компликованија и богатија од конјуктурних шема.

 

rus143937365456

 

На пример, историја ратова Турске са Мађарском, Венецијом,  Аустријом  много  је дужа од историје ратова са Русијом, а рат ви са Персијом су уопште представљали сталну позадину турске историје. Друга чињеница: најстрашнији пораз када је заробљен и погинуо султан, а Турска се распала на три дела, њој је нанео 1402.године муслиман-сунит Тамерлан у познатој бици код Ангоре. А лојалност руском императору Татара, башкираца и других турских племена која су се борила у руској армији у свим руско-турским ратовима поништава сваки покушај да се тим ратовима да религиозни карактер.

 

Први поводи за руско-турске конфликте могли су да се појаве тек пошто је Кримски канат био припојен Турцима (1475), до чега је дошло    после жестоког рата са каном Менгли-Гирејем, главним, а повремено и јединим савезником  руског цара Ивана Трећег. Међутим,  без обзира на још 200 година мира и по обе стране корисну трговину, коју су само повремено прекидали козачки сукоби и једна тајанствена експедиција Турака на прокопавању канала Дон – Волга, све то су прекинули нови поданици, кримски Татари, пошто су  убедили султана да се позабави другим деловима своје бескрајне империје и да област северне обале Црног мора остави њима.

 

Тек прелазак хетмана Дорошенка  „са десне обале“ под власт султана први пут је довео главну турску армију (300.000 људи) у Украјину и омогућио отпочињање 200-годишњег периода  руско-пољско-турских ратова. А да је због тога Украјина „са десне обале“ била најстрашније опустошена и да се по броју становника  изједначавала са Сахаром – то је представљало споредну, мада врло карактеристичну последицу  издаје  Дорошенка.

 

Важно је да у главном рату нове историје, Другом светском, наше земље нису међусобно ратовале. СССР је повремено био једина земља која је помагала Кемалу  Ататурку да гради нову Турску Републику, и тај период је повезан са интересантним колизијама које су помагале да се на руско-турску судбину – кисмет – гледа на нов начин.

 

Историја Турака најкраће што је могуће, изгледа овако:  нагло пребацивање уралско-алтајског племена, потомака старих кангла, од туранских степа до Мале Азије и Источне Европе. Затим, неколико разлаза и на крају уједињење под влашћу племенске династије Османа. Отада они себе називају османлије. „Турци“, израз на који смо навикли, „сматран  је за подругљив  или увредљив “ (Брокхаус и Ефрон).

 

Чињеница да су контингенти јаничарских корпуса, као и серала (харема) формирани у највећој мери од источнословенских полоњана имала је врло необичну последицу: истамбулске дипломате и чиновници су најчешће говорили … српски. А затим, пошто је прихваћен ислам, то је у „духовно-интелектуалном делу“ турског речника донело – арапски језик.

 

Са том чињеницом се 1922.године сударио и Ататурк, када је схватио да је турски речник који је важио у његово време  био   турски само  у приземном делу свакодневног говора. „Али ми нисмо Арапи!“ узвикнуо је у бесу Ататурк и своје научнике послао по свим турским градовима у свету да трагају за изгубљеним речником. Шта се испоставило? Испоставило се да поносита парола која стаје у један ред „У Русији нема сувишног народа!“  није само парола. Управо су у Русији, а не у Турској, народи турског руском императору говорног подручја  на најбољи начин сачували  своју културу, обичаје, „високи“ књижевни језик. Пошто су проанализирали ту битну околност, Ататуркови филозофи су за основу турског књижевног језика који је требало  да се  обнови  узели … чувашки и јакутски. Одлука да се из руско-турског сазвежђа турски обнови баш преко та два језика такође је врло значајна и уопште није случајна: турски научници су се оријентисали на народе који су прихватили православље, а јакути представљају највећи православни народ међу Турцима.  Филолозима је била важна чистота језика и непостојање арабизама који су истискивали турске термине.

 

О тој историјској мисији може да нам говори савремени класичар јакутске књижевности Николај Лугинов, „И уз такву бригу о језику – Јакути представљају двојезични народ“ – каже Лугинов, по чијим је књигама 2009. снимљен руско-монголско-амерички блокбастер „Тајна Џингис-кана“. О Џингис-кану су написана брда литературе, али су аутори чувеног филма закључили да је најбоље што се могло искористити – Џингис-кан Лугинова.  Није био у питању само таленат аутора, већ и богатство језика. Па,и јакутски епос „Олонх“ Унеско је унео у списак „ремек-дела  усменог и нематеријалног наслеђа човечанства“.

 

Претензије Турске на апсолутно вођство  у турском свету негира не збир руско-турских ратова (убедљива победа је на страни Русије), већ јединствен феномен евро-азијатства у оквиру кога су успеси руских Турака и Руса  нераздвојиви. Руско племство   са 60% води порекло од Хорде. Шереметјеви, Јусупови, Беклемишеви, Басманови, Годунови, Кочубеји, Батурини, Салтикови, Ушакови, Строганови се никад нису стидели својих татарских коренова, напротив – поносили су се. На Црвеном тргу је споменик спасиоцу Русије Кузми Мињину (а уколико хоћемо баш прецизно: Кузма Мињин Анкундинов).

 

У духовно-историјском пртљагу Руса су и Карамзин, Татишчев, Тургењев, Тимирјазев, Бехтерев, Бичурин, Аксаков, Рахмањинов, Корсаков, Чаадајев, Миљуков, Гучков, Акчурин. Па чак и уколико ви, пошто ухо наштелујете само на звук турског корена, направите круг, тешко ћете се преварити. Зато што је тај круг много шири. Без размишљања:

 

Поливанови: племићки род, од Татарина Кочеви, покрштени у Онисифора, напустио је Хорду и прешао великом кнезу Дмитрију Донском. Праунук Михаил Гљебович, прозван Поливан. Он је родоначелник.

 

Огареви: племићки род, напустио Златну Хорду, мурза Кутлу-Мамет кога су прозвали Огар, служио је Александру Невском, крштен  је именом Пантелејмон.

 

Ртишчеви: исто… И тако даље. Списак, када се гледа као база, у каси  турског историјског наслеђа учешће  турског становништва треба да се тражи микроскопом.

 

…Турска армија? „Друга  по бројности у НАТО-у“? Некога, можда, то и импресионира, али не и организаторе  параде која је приређена поводом 70 -годишњице Велике победе у Другом светском рату, на којој је совјетску армију представљао генерал Махмут Гарејев, који је стајао уз Председника, а садашњу, Руску – генерал Сергеј Шојгу.

 

А Ердогани? Па, они се појављују и исчезавају…

 

ФСК / Игор Шумејко

Тагови: ;