Ситуација с руским војним авионом Су-24 који је оборила турска авијација није била неочекивана, с обзиром на пређашње односе двеју земаља, сматра новинар листа «Ехос» Адријан Левјер.
Владимир Путин

.

Објављен снимак обарања Руског Су-24

Новинар подсећа да су још 1. децембра 2014. године председници држава имали састанак (пета седница руско-турског Савета за сарадњу највишег степена). Тада су постављена питања о постизању трговинске размене двеју земаља у обиму од сто милијарди долара, изградњи руске нуклеарне електране «Акују» у области Мерсил на југу Турске и о енергетској сарадњи.

«Овај састанак Реџепа Тајипа Ердогана и Владимира Путина протекао је веома добро у делу разговора који се тицао бизниса, али је био нешто мање добар у сфери питања у вези с регионалном политиком», наводи стручњак за Турску, предавач Института за политичка истраживања из Гренобла Жан Марку.

Ипак, потом се догодио инцидент с авионом Су-24 који је променио њихове односе. Новинар сматра да се ова ситуација не може посматрати као «гром из ведра неба»

Левјер наводи да се напетост између Анкаре и Москве појачавала сразмерно повећању присуства Русије у Сирији.

Турска захтева одлазак председника Сирије Башара ел Асада с власти од 2011. године, иако су, како наводи сарадник Института за политичка истраживања из Париза Бејрам Балси, турски и сиријски лидер раније били у веома добрим односима.

«На почетку ’арапског пролећа‘ Реџеп Тајип Ердоган је мислио да ће успети да уразуми Башара ел Асада», сматра Балси. То се, међутим, није догодило.

«Инцидент с војним авионом догодио се после покушаја помирења Француске с Русијом ради стварања међународне јединствене коалиције против ДАЕШ-а (такозване Исламске државе)», указује стручњак.

Будућност ове коалиције и даље није одређена, али Турску брине могућност њеног стварања, јер би то изоловало Анкару у њеном «максималистичком ставу» према Асаду, сматра Игор Деланое, заменик директора аналитичког центра «Обсерво». Истовремено, ова коалиција би Русију поставила у центар сиријске игре.

Према мишљењу новинара, Турска највише губи у овом сукобу, јер њена економија зависи од енергетских испорука Русије.

Поред тога, Анкара је у првим редовима сиријског сукоба, с обзиром на то да је њена граница са Сиријом дугачка 800 километара.

Отуда се последњих дана може уочити помирљивији тон, у покушају да се смањи напетост с Москвом.

Турска је примила више од два милиона избеглица, а имала је терористичке нападе у Суручу и Анакари које је организовао ИСИЛ, наводи Балси.

«Све док тешко сиријско питање не буде разрешено, дипломатски односи Турске и Русије ће у сваком случају ’пливати у мутној води‘. Ипак, сарадња Москве и Анкаре никада није била толико важна да би окончала грађански рат у којем је од 2011. године погинуло 250.000 људи», закључио је Левјер.