Са пуковником Гораном Јевтовићем за Геополитику разговарала  Драгана Трифковић

 

dt-jevtovic-0

 

ДТ: Поштовани пуковниче Јевтовићу, последњих месеци активно анализирате дешавања у Војсци Србије. Објавили сте низ текстова на политичком порталу Фонд Стратешке Културе, у којима сте читаоцима разјаснили многе недоумице везане за рад Министарства Одбране и Војску Србије. У текстовима сте говорили о NATO „реформама“ српске војске започетим 5. октобра 2000. и споменули сте улогу Бориса Тадића, Драгана Шутановца и Првослава Давинића. Ко је по вашем мишљењу нанео највеће штете војно-безбедносном систему Србије кроз такозване реформе и којим поступцима?

 

Што се тиче такозваних реформи Војске Србије односно бивше Војске Југославије и Војске Србије и Црне Горе, постоји више фаза које су започете одмах након 5. октобра. Потребно је напоменути да то није био случајан ad hoc процес, него врло вешто вођена планска активност.

 

Прво су кренули са такозваном реорганизацијом  што је далеко нижи ниво, да би онда отворено кренули у реформу. Реформа је подразумевала потпуно преобликовање система, радикално смањење бројног стања људства, борбених састава и јединица, односно, увођење сасвим нових правила непознатих у нашој дотадашњој пракси, којима је процес започет, скоро па од нуле.

 

Прича о реформама у друштву је веома ризична прича. Када се дође у ситуацију да се поништава нешто што је трајало деценијама, а у случају система одбране и Војске је то практично два века, реч је о радикалном заокрету који, поготово када се изводи на ненаучној основи, брзопотезно, може да буде кобан по једну државу и народ.

 

Оружана агресија из 1999. као и сви процеси који су се дешавали током деведесетих година од разбијања СФРЈ па надаље, нису били сами за себе циљ, нити је тај рат који нам је наметнут и који никако нисмо могли да избегнемо и поред свих дипломатских и осталих напора, вођен реда ради, већ је тај рат односно оружана агресија имала веома конкретан циљ, а то је окупирати земљу ако је могуће или делове њене територије.

 

Систем одбране који смо имали  грађен је не деценијама, него најмање век и по интензивно и ми смо током деведесетих у изузетно тешким условима и у време грађанског, националног и верског рата у СФРЈ успели да тај систем доведемо скоро па до савршенства.  Кад кажем систем мислим на све одбрамбене капацитете. Одбрану једне државе и једног народа не чини само Војска. Војска је ударна песница, међутим, Војска може да функционише у једном одбрамбеном систему који је постављен тако да јој обезбеђује логистику, затим, мобилизацију довољног броја људи за одбрану од оружане агресије, потребне капацитете, уређену територију у смислу одбране, али да истовремено обезбеђује и функционисање државе, односно функционисање и живот грађана и у тако екстремним тешким условима, и да при томе заиста обезбеди слободу, односно независност.

 

Након такозваних промена 5. октобра започето је разарање система одбране Србије које се одвијало кроз такозване реформе, које су биле део јединственог плана НАТО.  Од 2000. године а посебно од 2001. године, процес разарања система одбране и Војске иде сукцесивно, да би тек од 2003. попримио прави интензитет.

 

Најважнији потези су повучени у периоду 2001. и средином 2002. када је елиминисан значајан број посебно ратног генералског кадра и када је наметнута идеја о такозваном Партнерству за мир и окретању ка евроатлантским интеграцијама, и у вези са тим донете конкретне одлуке од стране Врховног савета одбране и тадашње Савезне владе.

 

Реорганизација војске је блажи облик, она је подразумевала у то доба да се врше такозване корекције система, да се смањује бројно стање да се иде ка модернизацији, технолошком опремању и сличним активностима. Међутим, у пракси се то свело на брисање односно елиминисање најважнијих стратегијских групација Војске а то су армије, које су за наше услове одвраћања свих могућих агресора, за одбрамбене услове, кључне групације, што су на крају крајева и сви ратови пре и у току 1999. показали.

 

Иако је тај период изгледао као да се ништа специјално не дешава у Војсци, то је било време када су се дешавале пресудне  ствари и када се постављао темељ онога што ће уследити у 2003. години и надаље. Без тог темеља оно што ће урадити касније Борис Тадић који је постављен за министра одбране 2003. просто не би било могуће.

 

Ако кажем да је током 2001. и 2002. године пензионисано преко 70 генерала који су изнели рат на својим плећима и један велики број пуковника, ако кажем да су угашене стратегијске групације, најважнији састави и тиме практично покидана кичма  Војске односно одбране у целини, ако кажем да су са њима нестале многе врло битне, самосталне  генералштабне и  армијске јединице и састави, ако су корпуси добили задатке које по својој дефиницији не могу да извршавају, онда је јасно колико је у том моменту нарушен  систем одбране.

 

Ипак, можда је највише разрушен након тако  што је у тај систем унета атмосфера својеврсног хаоса, неповерења и неизвесности. Једноставно је борбена готовост почела да се урушава, посебно по елементу борбене готовости „морал“, због процеса који су били у току, иако смо се ми у том периоду трудили да је одржавамо. Још увек је она била висока, јер војска је популарна у нашем народу.

 

Оперативно разваљивање Војске по свим шавовима креће 2003. године доласком Бориса Тадића и онда касније имплементирањем људи из врха Атлантског савета који је још пре 5. октобра формиран у Југославији, ткзв.  експерата у процесу реорганизације и реформи. Затим, долазе страни стручњаци из НАТО-а и процес добија на динамици, на садржајности, која је из овог угла и са ове дистанце, јасно је, имала један потпуно ретроградни карактер.

 

Све се вртело око НАТО флоскуле која нам је наметнута – хоћемо мању, оперативнију Војску, али која ће бити модернизована и која ће бити технолошки опремљена, и под демократском и цивилном контролом. Након 15 година имамо малу Војску, и не можемо да реагујемо како треба. Испоставило се да сви ти људи који су били на челу државних органа од председника република до министара одбране и свих осталих, су организовано обмањивали. Можда су они имали у својим главама такве жеље, али су баратали непровереним чињеницама, нису имали услове да тако нешто обећавају, и онда смо добили процес  где ви уништавате нешто што је научно доказано у пракси и верификовано, а идете ка нечему што вам је непознато и за шта немате никакве гаранције, а поготово не економске и финансијске услове за такве операције.

 

ДТ: Србија је потписала споразуме којима је de facto стављена под контролу NATO. Поред тога српска војска одлази на заједничке вежбе са NATO и такозваном војском Косова састављеном од УЧК терориста, а српску власт саветују злочинци који су одговорни за бомбардовање Србије. Какви су даљи планови NATO и да ли Србија има могућност да се супротстави процесима који су у току, и на који начин?

 

Систем одбране који је значајно шири од војске као такве, изузетно је ослабљен и доведен је до тога да је под потпуном контролом НАТО формално, садржајно и суштински, тако да је немогуће га са оваквом државном политиком, у оваквим условима, било како кориговати а поготово не у некој мери која би нам омогућавала миран сан.

 

Посматрати процес у Војсци и у систему одбране изоловано од државних прилика и онога што се дешава на том нивоу, пре свега парламентарном, било би узалудно. Покушати зауставити тако ретроградан процес, из нашег, слободарског угла је губљење времена. То нису ретроградни процеси из НАТО визуре , из угла тзв евроатланских интеграција. За њих су то веома пожељни процеси. Потребно је нагласити, евроатланској заједници којој ми припадамо, иако упорно говоримо да не припадамо, слаб систем одбране и слаба оружана сила, као што је Војска Србије, као и код осталих држава Балкана, и те како одговара.

 

Када сам поменуо евроатлански регион, ми јесмо то, јер управо члан 1.  „Оквирног документа“ програма „Партнерство за мир“, онда када су га усвојили а то је 1994. година, прецизно сугерише да свако онај ко аплицира у  програм ПзМ, улази у евроатлантски регион. Ако такву чињеницу занемарујемо, онда смо потпуно промашили све. И ако игноришемо друге важне чињенице, да смо се кроз ове процесе потпуно препустили НАТО, да су нам они и буквално и дословно главни ментори.

 

Чак је та НАТО Војна канцеларија за везу у згради Министарства одбране можда и најмањи проблем. Ми смо имали многе интензивне процесе у оквиру ПзМ – од Групе за реформу Војске, преко програма који се зове ПАРП а то је „преглед и процена“ или потпуни увид у стање Војске Србије од стране Алијансе, затим, област Војног школства где је и најинтензивнија сарадња, област Логистике, област научне сарадње итд.

 

У таквим условима, где је наметнуто државно опредељење да се иде ка ЕУ, а да се задржава некаква војна неутралност позивајући се на једну Резолуцију која се односи при томе на КиМ а не на тако један сложен процес да ли смо неутрални или нисмо неутрални, онда све губи смисао.

 

Све док идемо ка ЕУ ми ћемо неговати евроатлантске вредности, јер су то потпуно  испреплетани процеси и с обзиром да је ЕУ глобалистички пројекат, ми се морамо повиновати њиховим правилима игре. У том процесу где ми прихватамо њихово законодавство, њихове процедуре,  њихове стандарде, немогуће је било шта у том процесу зауставити, поготово не у једној тако важној области као што је систем одбране, односно као што је Војска. Не треба критиковати војни врх, овај или било које претходни, изузимајући генерала Здравка Поноша који је искрено био на тој платформи, јер смо управо променама, значи, реорганизацијом 2001 и 2002.. а онда од 2003. године, војни врх у виду Генералштаба и команди стратегијских и оперативних групација и састава,  свели на просте извршиоце радова. Они су, једноставно, немоћни.

 

Препотчињавањем Генералштаба Министарству нарушена је вековна субординација и војни послови измештени из врха Војске у врх Министарства, у политику и отуда имамо бројне проблеме. Не само да имамо покидано, односно, усложено или двојно командовање, већ нам  политику одбране по свим аспектима воде цивили у Министарству одбране са наравно својим послушницима, а војни врх се мало за шта пита. Почев од тога  када ће и како ће да се неко из Војске обраћа јавности, јер мора да добије дозволу министра одбране или његових помоћника, до оних кључних питања колика нам Војска треба односно оружана сила као таква, чему ће бити намењена, којим програмима ће стремити, како ће са ким сарађивати итд.

 

Врло је битно нагласити да врх Војске заиста није или је врло мало крив. То је оно што се често може чути у јавности, а реч је заиста о  неоправданом атаку на људе, који су доведени до тога да морају да извршавају задатке у складу са одбрамбеном политиком, коју него други кроји. И онда где њихова реч треба да буде примарна, једноставно им је то право одузето.

 

Имали смо случај пада хеликоптера, који је најшколскији пример како то изгледа, и наравно, пат или још боље мат позицију. Не можемо нападати војнике који су апсолутно немоћни.

 

ДТ:  Власт у Србији истиче како има добре односе са Русијом, иако за ове тврдње не може да се пронађе пуно аргумената.  Потпредседник руске владе Дмитриј Рогозин је 2012. године приликом посете Србији изнео предлоге који су се односили на куповину оружја односно јачање српске војске. Било је говора о ракетним системима, затим ПВО Искандер С-300 који су Србији неопходни, као и о борбеним ловцима МИГ-29. Русија је понудила Србији повољне кредите за куповину оружја, али и компензацију за српске производе (од пољопривредних до војних). Тиме је Србија могла да поврати суверенитет, међутим такву понуду није прихватила. Како ви оцењујете досадашњу сарадњу Србије и Русије на војно-безбедносном плану, и како видите даље перспективе?

 

Сарадња овакве Србије, мислим на период последњих 15 година, је врло слаба и она се може дефинисати као лицемерна. Није спорно да све досадашње власти после 5. октобра нису симпатисале Русију или су се односиле превртљиво. Међудржавна сарадња је била оптерећена многобројним проблемима. Да пођемо од економских па свих других питања и дођемо до војно-безбедносне сарадње.

 

Шта смо уочили, посебно последњих десет година? Русија је имала и жељу о вољу и у јавности су процуреле вести о намерама да нам заиста помогну да одбрамбено ојачамо. Посета о којој говорите, потпредседника Владе Русије, господина Дмитрија Рогозина је била школски пример где је он о томе скоро отворено говорио а затим је круна тога била и посета Владимира Путина председника РФ. Међутим, управо ти догађаји потврђују ону премису коју сам истакао на почетку овог интервјуа, а то је да ми имамо практично колонијалне власти у овој земљи које су не само опредељене да извршавају стратешку политику запада него су то и у обавези да чине.

 

Једноставно пракса све говори. Ево имамо сада проблеме са Хуманитарним центром у Нишу, знамо да тај део протокола није потписан, да је то отказано у октобру прошле године. Уласком у систем цивилне заштите ЕУ који је посебна и врло проблематична тема,  јасно је сада свим независним аналитичарима и људима који се тиме баве, да је поента приче да се тај руски Центар истисне, иако знамо колико је користи од њега било.

 

Ако је на једном таквом питању јасно видљив став запада према нама, онда је илузорно говорити о опремању Војске Србије модерним руским вазудухопловима или ПВО системима као што су С-300 или С-400, или када је реч о набавци тенкова, затим, артиљеријских борбених средстава. То је, дакле, у овим политичким условима, немогућа прича.

 

Војна сарадња са Русијом је заиста минимална. Њу можемо подвести у оквире „Плана билатералне војне сарадње“, што широј јавности није познато. Ова држава већ деценијама има билатералну војну сарадњу са седамдесетак држава у свету. То су редовне војне активности, једна лепа добра пракса и то не представља нити савезништво нити било какав виши ниво сарадње. Јер када се то измери, стави у контекст Партнерства за мир, онда је реч о симболичним активностима. Не само бројчано, не само по квантитету, него пре свега по квалитету. И та прича да смо ми у добрим војним и осталим односима са Русијом, да ето имамо некакву војну сарадњу има значаја само утолико што је она у широј јавности маскирана и користи се у медијске, пропагандно-политичке сврхе. Оно што је приоритет ове државе, нажалост,  то су евроатланске интеграције и то сви параметри јасно потврђују.

 

ДТ: Министарсрво одбране нуди на продају велике количине наоружања, иако је досадашњим „реформама“ Војска Србије у доброј мери већ разоружана. На списку за продају је  тешко и пешадијско наоружање, тенкови T-55, оклопни транспортери M-60, возила типа BTR-60, борбена возила пешадије BVP-80, оклопно возило BTR-50, затим хаубице, вишецевни бацачи ракета, противавионски топови, ручни бацачи ракета, па све до пушака, пиштоља и муниције. Министарство одбране истиче да је реч о средствима „која нису неопходна за нормално функционисање система одбране“. Како Ви коментаришете такав потез и какве последице таква одлука може да изазове?

 

Морам да признам да је Министарство одбране заиста у праву и то јесу вишкови наоружања. Ја сам томе посветио један посебан текст на порталу ФСК, али недостаје онај главни део, зашто су то вишкови оружја? Одговор је, зато што имамо малу, оперативну Војску која у свом организацијском саставу нама јединице које би користиле ту борбену технику. То значи да ми имамо Војску коју нам је пројектовао НАТО. Дакле, величина Војске, намена и задаци, начин употребе, војно-стратешка питања, војна доктрина по параметрима НАТО и наравно да онда у таквим условима имамо вишкове наоружања.

 

Али то је ако гледамо из техничког угла, ако гледамо из угла одбране државе народа и територије,  то не да није вишак, него смо ми већ у страшном мањку. Прича о вишковима наоружања је наравно прича која је потекла од НАТО и она траје од 5. октобра па надаље у континуитету. Водили  су рачуна да тај процес уништавања наше технике иде континуирано али сукцесивно и дозирано, како не би изазвали одијум у јавности. Рецимо, они су још 2001. године прогласили  800 тенкова од око 1.100 са којима смо располагали, вишком, као и преко 2.000 артиљеријски оруђа, 1.200 ПВО оруђа Стрела 2М и друго. Већ 2003. на 2004. је донета одлука да се крене са њиховим дезангажовањем, односно уништавањем или продајом. И сад замислите да смо одједном морали да издвојимо тих 800 тенкова  и уништимо  или распродамо у кратком року. Наравно да би то изазвало, малтене, побуну у народу. Применили су, ‘ајд да кажемо, метод сукцесивности али никада нису прекидали тај план.

 

Зашто би, да пређемо на обично оружје, пиштољи 7,65 мм били вишкови када је познато да су то добри пиштољи, који су у неком одбрамбеном рату више него потребни. О тенковима да не говоримо. Они  могу да буду вишеструко корисни, и да служе као ватрене тачке. Тенк не мора ни да буде покретан, он има добар топ и може да гађа. Потребно је само да буде добро утврђен тј. укопан и маскиран у одбрани, и ефекти су одлични.

 

Овде се занемарује питање одбране целовитости територије зато што се кроз причу о укидању граница, о стварању евроатлантистичког глобалног Новог светског поретка, једноставно, натура идеја да ћемо ми сви бити заједно, да ће то бити једна јединствена сила, партнерска сила, сви ћемо се испомагати итд. И, зато је, према њиховим прорачунима, нама као Србији довољно 25 до 30 000 људи спремних да се боре у миру и негде око 70 000 хиљада у рату, што су бројке које не обезбеђују ништа. Поготово што су те војне јединице постављене тако да не могу да штите територију. Оне могу да изводе борбу на појединим правцима, оне могу оперативно да извршавају одређене задатке из домена одбране, оне могу да решавају некакве изоловане проблеме у неком будућем рату, али не могу да бране територију по ширини и дубини, не могу да бране границе и не могу да воде озбиљније борбене операције.

 

ДТ: Садашња ситуација у свету је више него забрињавајућа. Ратни сукоби се одвијају на многим територијама у свету, а узроковани су увођењем западне „демократије“ односно интервенисањем Вашингтона и Брисела. Поред Блиског Истока имамо у сукоб у Украјини односно Европи, а Балкан је увек могуће дестабилизовати. Све више се говори о томе да САД желе да изазову сукоб великих размера, што видимо и у пракси. Рекло би се да се Србија исувише приближила НАТО и да на војно-безбедносном плану највише сарађује са земљама које су је бомбардовале и са којима је ратовала.  Каква су ваша предвиђа у вези са даљом дестабилизацијом прилика  и  да ли можемо да замислимо да ће Војска Србије први пут у историји бити на супротној страни од Русије?

 

Што се тиче могућег великог сукоба светских размера не постоји нико на сцени ко би рекао да је он немогућ. Међутим, имајући у виду нуклеарне потенцијале, условно речено сукобљених страна, моја процена је да још увек није сазрело време за сукоб таквих размера. Имаћемо локалне ратове, као што је рат у Украјини, који ће по мојој процени прерасти у јачи регионални сукоб. Мислим да је процена врло реална и да ће се велике силе у таквом сукобу понашати као у случају Сирије и као што је био наш случај.

 

Моје становиште је да су САД само главна војна снага у том империјалном пројекту иза које стоје чувене средњовековне породице, банкарски картели, светска олигархија и други, увезани кроз разноразна тајна и полутајна удружења. Условно речено Глобална влада.

 

У Србији имамо компрадорску елиту која влада земљом и која је под потпуном контролом запада. Она учествује у једној врло опасној геостратешкој игри у корист тог истог запада и при томе јој није омогућен било какав простор да из свега тога држава извуче конкретну корист.

 

Процењујем да у некој првој фази евентуалног озбиљнијег сукоба и напада на Русију и евроазијске савезнике, они  свакако не би имали потребе да имају непријатеља у позадини условно речено фронта, јер добро знају опредељење српског народа и ту братску и духовну вертикалу.

 

Зато, потписивањем СОФА споразума са НАТО у оквиру програма Партнерства за мир, и то је последњи у низу јануара 2014. године, имамо обавезу, не само да им омогућимо транзит већ и да им дозволимо да инсталирају властите снаге на овим просторима. Јасно је да бисмо тиме били на страни противу Русије. То значи да би они – НАТО, у Србији барем у тој првој а можда и другој фази, имали јаку логистичку  основу на нашој територији, затим, инфраструктурне,  војне и привредне капацитете. У том смислу ми смо већ на страни која је против Русије.

 

Не можемо сматрати да смо војно неутрални   јер нисмо у позицији да се сутра уколико дође до сукоба битно или одлучујуће одупремо.  Ако дође до озбиљнијих регионалних сукоба основно питање је хоће ли уопште уважавати нашу вољу да будемо и даље формално војно неурални. Гледајући из угла НАТО ми и јесмо у позицији дубоке позадине, али не значи да у некој трећој или четвртој фази не бисмо морали да дајемо пешадијске и неке друге снаге за њихове потребе.

 

Јер сила Бога не моли, како наш народ каже. Али и Бог силу не воли.

 

СтањеСтвари / Геополитика

Тагови: ; ; ; ;