Црква Светог цара Константина и царице Јелене Сврљиг

Последњих месеци велико интересовање међу туристима који посећују југ Србије побуђује највернија копија Сврљишког јеванђеља, које се чува у просторијама цркве св Цара Константина и Јелене у Сврљигу. На десетине туриста свакодневно долази у Сврљиг са једним циљен — да виде ову ексклузиву.

62a329bcf406b6c7440d79d407bfe745_L

«Сврљишки одломци јеванђеља први пут су постали познати јавности када је Милан Ђ. Милићевић, члан Српске ученог друштва, 1866 године пролазио сврљишким крајем у пратњи среског начелника Наумовића и дошао у посед овог ретког списа. Нешто пре публиковања, приликом реконструкције цркве Свете Преподобномученице Параскеве у селу Извор, недалеко од данашњег Сврљига, унутар владичанског трона су пронађени листови Сврљишких одломака јеванђеља које је Наумовић предао Проти Филипу Недељковићу, пароху изворском на чување», рекао је за Нишке Вести свештеник Страхиња Ераковић из цркве св Цара Константина и Јелене у Сврљигу.

Сврљишки одломци јеванђеља писани су на пергаменту, српскословенским језиком са примесама бугарског. Састоје се од 11 листова, док последњи садржи историјски запис и годину писања (1279).

Спис је у три дела:

1) Четворојеванђеље — листови од 1 до 6 стране (Сврљишка тетра),
2) Јеванђеље апракосно (изборно, прилагођено богослужењу) — листови од 7 до 8 стране (Сврљишки апракос 1),
3) Јеванђеље апракосно — листови од 9 до 11 стране (Сврљишки апракос 2).

Сврљишки одломци јеванђеља су први пут објављени у Гласнику Српског ученог друштва 1866 године на страни 244-264. Јанко Шафарик, секретар Друштва, имао је ту част да их први представи тадашњој научној јавности. Он је рашчитао текст и упоредио га (у колумнама) са Остромировим и Асеманијевим јеванђељем и утврдио да је јеванђеље, поред усклађивања са средњовековним језиком српским културне елите, успело задржати знаке древности и старине.

Завршетак Сврљишког јеванђеља који написа сврљишки отец Костадин, гласи овако:

У име Оца и Сина и Светога Духа. Ја, слуга Божији Костадин Чтец, а звани Војсил граматик, написах књиге ове свештенику Георгију, а званом попу Радославу, у граду Сврљигу, у дане цара Ивајло и за време епископа Нишавског Никодима, лета 6787 (1279.г.) индикта седмог, када опседају Грци град Трново. Молим Вас оци и браћо, до кога дођу књиге ове читајте их исправљајући (грешке), а мене грешнога не злословите но благоциљајте да и вама Бог опрости (сагрешења) и Пресвета Његова Мати. Амин. Амин. Амин.

Прве свештене и богослужбене књиге, Јеванђеље као основна књига, то јест радосна вест Господа Христа овоме свету, база је све догматских, богослужбених и других списа хришћанства до данас.

Поготово се мора имати у виду формирање државних номоканона у средњем веку и раније који су као теократске књиге били прожети јеванђеоску логиком. Јеванђеља се састоје од лексички сложеног текста, за који је било потребно добро језичко, граматичко и богословско знање, те је било неопходно да прва превођења текста и преписивања обаве образовани људи.

Јеванђеља су преписивана у Преписивачка школама и то су чинили тимови људи са огромном преданошћу, прецизношћу, великим уметничким и сликарским умећем. За израду јеванђеља главни преписивач се припремао постом, молитвом (подсећамо да под Старим Расом и Сврљигу постоје испоснице) и нарочитим животом. Писало се трском или пером на стављено животињским кожама које су биле импрегниране и припремљани у сушарама. Подршка писару били су дијаци, књиговесци, илуминатори, ризничари..

1

«Преписивање се одвијало веома споро и прецизно тако да су за израду једне књиге биле потребне године, а некад и деценије. Вредност једне књиге је за наше појмове немерљива — израда Мирослављевог јеванђеља је у датом времену вредела као један омањи утврђени град. У поређењу са данашњим потребама друштва, преписивање Јеванђеља би се могло упоредити са формирањем најсавременијег компјутерско-информативног центра у вредности једног моста или борбеног авиона. Управо зато су и преписивана јеванђеља. Она су била најважнија духовно-морална подршка друштва и зато што је број књига, културна баштина и снага средњовековног друштва била је репрезентована кроз такве документе», каже свештеник Ераковић.

Током векова, под утицајем историјских прилика, сачуван је један део српских средњовековних књига. Многе од њих су заувек нестале; поједине су нестајале па се поново појављивале у другом делу света. Тако је било са никољским јеванђељем које се након Првог светског рата појавило у приватној колекцији у Ирској.

Нека од њих су сачувана а последње, сврљишко, је сачувано у фрагментима. Ипак, толико страна колико је дошло до нас је довољно да се донесу неки општи закључци о језику писања и самом Граматику који по промислу Божијем бива сачуван од заборава. Данас се претпоставља да у свету постоји око 1000 средњовековних српских књига или фрагмената и око 4000 примерака штампаних и преписаних српски књига.

Kata Bucik

Тагови: ; ;