Има ли неких политичких (или личних разлога) што се министар просвете одлучио да у добу „људи без душе” интервенише смањењем часова веронауке и грађанског васпитања…

SLOBODAN-RELJIC_0042510-2013

Веронаука јесте ушла/враћена у српске школе у лето 2001. на мала врата и – политичком одлуком. Зоран Ђинђић није за тај чин показивао толико личне наклоности као председник СРЈ Војислав Коштуница, али је уистину премијер Србије отишао у Патријаршију и после четредесетминутног разговора с патријархом Павлом објавио да се, већ од 1. септембра исте године, у српске школе враћа веронаука. Заменик и помоћница министра просвете Гаше Кнежевића подносили су оставке, али – Ђиниђић је остао при својој одлуци.

 

То је политика.

 

А друштвене дилеме да ли у световну, постмарксистичку школу треба увести религијску или религиозну културу надилазе тадашњу бригу Вигора Мајића и Србијанске Турајлић, Гашиних сарадника. Нису ту само докази како су многи велики научници били дубоко религиозни, већ пре свега бесмисленост бежања од чињенице да европске културе нема без хришћанства. „Онај ко не зна хришћанство изнутра, себе лишава читаве западноевропске традиције у било којем домену: филозофија, уметност, повест. Ко год истиче да то не зна, он није свестан да се поноси својим духовним сиромаштвом”, написао је почетком прошлог века Георг Зимел, један најважнијих класичних теоретичара друштва, у спису „Рембрант – оглед из филозофије уметности”.

 

Научне напоре великих мислилаца као што су Мирча Елијаде, Николај Берђајев, Карл Густав Јунг и многи други можда је најупечатљивије сажео педесетих година прошлог века норвешки писац и мислилац Јенс Бјорнебое: „Све што је у последњих 1.800 година никло на тлу Европе хришћанског је порекла”, а „Европа је прихватила свето, троструко гесло: слобода, једнакост, братство” и „чудно је – ех, више него чудно – да је ’атеистичка’ Француска револуција изабрала паролу која је директна парафраза хришћанског концепта Тројства (пред Оцем смо сви једнаки, пред Духом смо сви слободни, а пред Сином смо браћа)”. После драматичних процеса секуларизације који су донели и антитеизам и стање духа које је Берђајев звао „сатанократија”, изнова је легитимисан „повратак светог” у европским друштвима. То је чињеница и без нових драматичних заплета који потресају Европу пред налетом ислама.

 

Дакле, само је политичко питање да ли ћемо уводити „наставу о религији”, где би се строгом објективношћу, методолошки научном, приповедало деци о религијама као и о митовима мртвих Маја или ће се у световној школи дати неки, пропорционално заиста мали, простор за религиозну културу – поуке о вери, које подразумевају да учитељ и ученик и уче и верују? Да се та два стања духа не раздвајају. Што се тиче друштвеног стања, религиозна култура више није изгнаник.

 

Драма савремене просвете и образовних система много је и дубља и шира од тих, рекло би се – реликтних питања. Марта Нусбаум, значајно име америчке филозофије, која се свакако није напајала мислима из „Светосавске философије просвете” др Јустина Поповића, објављује драматична упозорења да се чини да „заборављамо душу” и да школски системи производе „генерације корисних машина”. Она брине да се демократија не може одржати на „људима без душе”. „Реч ’душа’ има религијске конотације за многе људе и ја не инсистирам на овим конотацијама, нити их одбацујем”, њен је разуман и демократски став. А душа је оно што „повезује особу са светом на богат, суптилан и компликован начин” приласком „другој особи као души, а не као пуком корисном инструменту или препреци на сопственом путу”.

 

Дакле, може бити да има неких политичких (или личних разлога) што се министар просвете одлучио да у добу „људи без душе” интервенише смањењем часова веронауке и грађанског васпитања у нашим школама. Може бити да начин како су та подучавања организована у нашим школама неће бити од велике помоћи нашој деци. Али не може бити да би, са становишта потреба друштва, таква сазнавања требало протеривати. Јер, пре готово два века један незаборављени просветни радник у Масачусетсу је непогрешиво видео образовање као „процес којим се мишљење ослобађа из душе, уједињује се са спољашњим светом, рефлектује се и тако постаје свесно њихове стварности и облика”. Опет, та душа. А толико би све било једноставније да смо успели да је протерамо.

 

 

Извор: «Политика»

 

 

Тагови: ;