«Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи» је по мишљењу многих најлепша љубавна песма на свету икада написана. Написао ју је руски писац Константин Симонов, а због услова у којим је настала ушла је у антологију.

Константин Симонов био је велики руски писац, песник и патриота ког је судбина често одводила на ратне фронтове. Безнадежно је био заљубљен у Валентину Серов, тада најлепшу и најпопуларнију глумицу. Али, Валентина је била удата, те су његове љубавне патње утолико биле веће. Након што јој је супруг генерал, кога је јако волела, преминуо, Валентина је дуго патила. Потом се упуштала у многобројне љубавне афере, али никог није успела да заволи као свог покојног супруга.

ljubavna prica

А онда, ратне 1940. године упознаје њега, популарног и вољеног руског писца, који је годинама уназад тихо чезнуо и маштао о њој. Ушли су у љубавну везу која је била све оно о чему је писац маштао, али, невоље тек долазе.

Симонов је отишао на ратиште иу јеку највећих борби схватио је да се неће вратити кући жив. Једино што га је одржавала била је фотографија и мисао на своју прелепу Валентину која је жељно ишчекивала да јој се врати. Тада је одлучио да јој напише песму која ће јој говорити колико је он воли, чак и када га не буде више.

Чекај ме

Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи
само ме чекај дуго.
Чекај ме и када жуте кише
ноћи испуне тугом.
Чекај и када врућине запеку,
и када мећава брише,
чекај и када друге нико
не буде чекао више.
Чекај и када писма престану
стизати издалека,
чекај и када чекање дојади
свакоме који чека.

Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи.
Не слушај кад ти кажу
како је време да заборавиш
и да те наде лажу.
Нек поверују и син и мати
да више не постојим,
нека се тако уморе чекати
и сви другови моји,
и горко вино за моју душу
нек пију код огњишта.
Чекај. И немој сести с њима,
и немој пити ништа.

Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи,
све смрти ме убити неће.
Нек рекне ко ме чекао није:
Тај је имао среће!
Ко чекати не зна, тај неће схватити
нити ће знати други
да си ме спасила ти једина
чекањем својим дугим.
Нас двоје само знаћемо како
преживех ватру клету, —
напросто, ти си чекати знала
као нико на свету.

1941

Песму, која је требала да стигне Валентини након његове погибије је ставио у џеп, мирно ишчекујући свој судњи дан. Међутим, десило се чудо — јединица у којој се Симонов налазила некако је избегла финални удар непријатеља, и писац се, жив и здрав вратио кући својој драгој. Са песмом у џепу.

Венчали су се 1943, а песма о љубави која надјачава смрт у комбинацији са «хепи-ендом» обишла је цео свет, и преведена на чак 35 језика!

Но, пар наредних година није имао среће. С обзиром да су били јако популарни, пласиране су гласине да је Валентина варала Симонова док је био на ратишту и писао јој «најлепшу песму на свету». Иако се доказало да то није истина — генерал Рокосовски са ким су јој приписивали аферу је већ био у срећној и дугој вези, а глумицу је срео на кратко тек неколико пута, брак глумице и писца је био уздрман.

Њена каријера креће силазном путањом, Симонов је напушта 1957, она се одаје алкохолизму и умире сама 1975 у Москви.

Но, песма је постала бесмртна, синоним за љубав која превазилази све препреке и време. Многи уметници широм света су је интерпретирали кроз музику или рецитал, код нас Раде Шербеџија и Тома Здравковић.

Kata Bucik

Тагови: ; ; ;