О Русима и Европи

 

Пред европским ауторитетима, Рус се као што је познато, са задовољством и журно клања чак не размишљајући много; посебно у таквим случајевима он се не упушта у размишљања. (Дневник писца 1873, стр. 137)

 

Све то опомиње на нашу, може бити још дугу, усамљеност у породици европских народа, на оне грешке Европљана у проценама о Русији које ће потрајати још у будућности, то говори о њиховој очитој склоности да о нама суде по оном лошем, па можда објашњава ону упорну, општу, на некаквом гадном и снажно непосредном осећању засновану мржњу коју Европљани гаје према нама, то објашњава и ону одвратност њихову према нама као према нечему гадном, па чак и онај некакав сујеверни њихов страх пред нама, па и сам онај – вечни, давнашњи, стари приговор њихов упућен нама: да ми, наводно, нисмо уопште Европљани… Ми се, разуме се, љутимо, и из све снаге се упињемо да докажемо да смо Европљани… (Дневник писца 1873, стр. 81)

 

dostojevski2

 

Фељтон..XXI век очима Достојевског..део први..

 

Ево, ту је почетак зла: у том преношењу, наслеђивању идеја, у оном вековном националном гушењу у себи сваке независније мисли, у појму о положају Европљанина који се може достићи само уз обавезан услов непоштовања према себи и према руском човеку! (Дневник писца 1873, стр. 150)

 

Фељтон..XXI век очима Достојевског..део трећи..

 

Имајте на уму, господо, да сви ти ваши узвишени европски учитељи, ваша светлост и ваша нада – Мил, Дарвин, Штраус – на зачуђујуће занимљив начин понекад гледају на моралне дужности савременог човека… Може бити да је то тако, можда су циљеви свих тих савремених вођа европске прогресивне мисли човекољубиви и величанствени. Али, мени изгледа сигурно и ово: дајте тим савременим, дивним учитељима могућност да сруше старо друштво и да изграде ново – и видећете да ће наступити такав мрак, такав хаос, нешто грубо, слепо и нељудско до те мере да ће се зграда срушити под проклетствима човечанства и пре него што буде завршена. Кад једном буде одбацио Христа, људски ум ће стићи до зачуђујућих резултата. (Дневник писца 1873, стр. 150-151)

 

Но због чега бисмо и тражили некакво поверење Европе? Зар је Европа некада гледала на Русе с поверењем, зар она уопште може да гледа на нас с поверењем и без мржње? (Дневник писца 1876, стр. 198)

 

Закључак је: Рус, када заиста постане Европљанин, не може да не буде у исто време и природни непријатељ Русије. (Дневник писца 1876, стр. 204)

 

Ми смо се учили да волимо Французе, Немце и све друге, као да су сви они наша браћа, не водећи нимало рачуна што нам они уопште нису браћа, што нас нису никада волели нити имају намеру да нас и убудуће воле. У томе се састојала наша реформа, цело Петрово дело… (Дневник писца 1876, стр. 208)

 

Али чак и без тога (хоћу да кажем, чак и без француског језика), један Рус из образованијег сталежа већ сада, и то је најчешће тако, није ништа друго него интелектуални пролетер који нема тла под ногама, који је без корена, интернационални хибрид којег носе сви европски ветрови. (Дневник писца 1876, стр. 251)

 

Ката

Тагови: ; ;