О Русима и Европи

 

За Европу, Русија је – неспоразум, недоумица, и свака њена активност је недоумица, и тако ће бити до самог краја. (Дневник писца 1876, стр. 270)

 

Када би се догодило да и Русија одлучи не да нешто нарушава, него само да поведе рачуна о својим интересима – одмах би се све остале „равнотеже“ уједињавале у једну и кретале би на Русију: „Ето, нарушавате равнотежу“, говорили би. (Дневник писца 1876, стр. 284)

 

dostojevski2

 

Европљани ни по коју цену нису хтели да нас прихвате као своје, ни у ком случају и ни за какве жртве… и то тако траје до данас… И што год смо ми више, њима угађајући, презирали нашу националност, утолико су они више презирали нас. Ми смо пузили пред њима, ми смо скрушено исповедали пред њима наша „европска“ убеђења и наша гледишта, али они су нас гледали с висине, с подсмехом… Но, ми се никако не можемо одрећи Европе. Европа је нама друга отаџбина – ја први то страсно исповедам, и увек сам то исповедао… Шта учинити, дакле? Прво и пре свега, треба постати Рус… Постати Рус то значи престати с презирањем свог народа. И чим Европљанин буде приметио да ми ценимо свој народ и своју националност, он ће одмах почети да нас цени. (Дневник писца 1877-1881, стр. 27)

 

Фељтон..XXI век очима Достојевског..део други..

 

А није ли и „најблаженији Папа, намесник Божји непогрешиви на земљи“ полазећи Богу на истину за време својих последњих земаљских дана, пожелео победу Турака, гонитеља хришћанства, над Русима који су устали у име Христа и у одбрану хришћанства само због тога што су према његовом непогрешивом закључку Турци ипак бољи од јеретика Руса који не признају Папу? (Дневник писца 1877–1881, стр. 150)

 

Фељтон..XXI век очима Достојевског..део четврти..

 

Напустити словенску идеју и оставити без решења проблем о судбини источнога хришћанства – то значи разбити у парампарчад здање Русије и уместо ње измислити нешто ново што више неће личити на Русију. То чак не би била револуција него једноставно уништење и због тога се нешто слично не може ни помишљати. Ту идеју не виде и не признају само они слепи руски „Европљани“ и с њима заједно још и, на њихову срамоту, берзански краљеви и комбинатори. (Дневник писца 1877–1881, стр. 303)

 

Нације живе од великих осећања, њих надахњује велика идеја јединства, мисао која обасјава и сједињује народе њих покреће, нације живе када људи признају оне највеће као себи равне, и то је оно одакле се рађа национална моћ – да, тако живе нације – не живе оне никако од берзанских шпекулација и од бриге о вредности рубље. (Дневник писца 1877–1881, стр. 304)

 

Једном речи, да би смо [Руси „европејци“] остварили свој циљ ми ћемо пре свега употребити многобројна и моћна средства која ће деловати на слабе „живце“ његовога [народног] карактера, јер тако је било некада и са нама – и тада ће народ бити – наш. Он ће се постидети своје прошлости и проклеће је. Ко буде проклео своју прошлост биће наш – то је наша формула! (Дневник писца 1877–1881, стр. 434)

 

Зашто, зашто је наш руски либерал тако често непријатељ руског народа? Због чега у Европи људи који себе називају демократама увек бране народ, или се барем ослањају на њега, а наш демократ који је најчешће аристократа, на крају крајева, увек иде на руку свему ономе што уништава снагу народа и завршава увек неком господштином… Но да завршимо: науку ћемо прихватити, али што се тиче „просвећивања“ немамо потребе да и њега црпемо из западноевропских извора. (Дневник писца 1877-1881, стр. 456)

 

Данас сви у Европи држе камен у руци и спремни су да се окоме на нас када им се прва прилика за то буде указала. Због чега та мржња, због чега они не могу да схвате једном заувек да смо ми безопасни за њих, због чега неће да схвате да смо њихове добре слуге и да се наша европска мисија састоји у томе да послужимо Европи и њеном благостању? (Дневник писца 1877–1881, стр. 516)

 

Европа је спремна да нас похвали, да нас и по глави помилује, али нас неће признати за своје, презираће нас и потајно и отворено, сматраће нас за људе нижега реда, ми смо њој одвратни, да, одвратни смо јој посебно када јој се вешамо о врат и када је братски љубимо. (Дневник писца 1877–1881, стр. 517)

 

Ката

Тагови: ; ;