МНОГО волимо Косово, скоро као своју домовину. Мада је супруг Андреј и раније у више наврата боравио на Косову, овде у Грачаници смо заједно од 2011 и много смо везани за ово место. У овој кући смо претходно становали, али када је власник решио да је прода, купили смо је, а докле ћемо остати овде да живимо, зависи од Андрејевог посла.

У лепо уређеној кући, у једној од мирних уличица грачаничког Новог насеља, овим речима дочекује нас Наташа Антонов (37). Из руског града Анапа на обали Црног мора, Наташа је пре пет година у Грачаницу дошла због супруга Андреја, запосленог у Комисији за људска права Унмика. Са собом је повела и тада трогодишњу ћеркицу Катју, док су Наташа и Андреј касније постали родитељи и сада петогодишњег Николаја и најмлађе једноипогодишње Маше.

17-Gracanica---Natasa-i-Andrej_620x0

«Андреј је на Косово дошао 2001 са руском полицијом и тада се задржао овде око годину дана. Потом се вратио у Русију, али га је посао 2005 поново довео на Косово, где је остао до 2008 године. Потом је наредне три године провео радећи широм света у оквиру мисије, да бисмо после тога дошли да живимо овде», појашњава уз осмех Наташа, којој се петогодишњи Николај и малена девојчица врзмају око ногу.

Док покушава да умири малишане, ова млада жена у поодмаклој трудноћи нам објашњава да њен супруг не жели да се експонира у јавности и наглашава да се на Космету више не осећају као странци. Поготову у Грачаници, где им најстарија кћеркица похађа трећи разред основне школе.

«Пошто Катја са другарицама иде на фолклор у село Доња Брњица, супруг је упрво отишао да је довезе», објашњава лепа Рускиња и додаје да њихова осмогодишња кћеркица боље говори српски језик него она и супруг.

«Дружи се са децом и савладала је перфектно српски. Међутим, да не би заборавила руски језик, трудимо се да, кад год Андреју обавезе дозволе, одемо до наших у Русију, што обично буде током школског распуста. Али и Николај говори и српски и руски, што ће бити случај и са Машом, јер се и њих двоје друже са децом наших кућних пријатеља. Некада се играју, некада се потуку … као и сва деца».

Причу на прилично добром српском језику, Наташа наставља о пријатељима којих каже, што је и логично, сада имају више у Грачаници него у Русији.

«Дружимо се са породицом локалног свештеника, са супругом секретара Епархије, али и још неколико породица. Овде су нас сви лепо прихватили, једино нам је тешко што смо одвојени од породица».

Живот у Грачаници, по Наташином мишљењу, не разликује се много од живота који су водили у Русији. Овде се, каже, осећају своји на своме, а у средину су се у потпуности уклопили.

«Генерално, Срби као и Руси, имају исте обичаје, сличне навике. Међутим, оно што ми се овде посебно допада јесте традиција слављења славе. Тога код нас нема у Русији и сатима сам објашњавала својим рођацима и пријатељима како изгледа прослава славе», наставља причу Наташа.

Осим на славља, Антонови код својих пријатеља одлазе и на рођендане и друге породичне прославе, док им и они узвраћају честим посетама.

«И Андреј и ја смо дружељубиви, а таква су нам на срећу и деца, тако да је и то једна од потврда да смо се потпуно уклопили у ову средину», прича ова млада жена и додаје да се за њеног супруга може чак и рећи као да је одувек ту живео, јер у слободно време посвећује пажњу групи локалних клинаца којима држи тренинге француског бокса. Зато каже да ће, и ако се једнога дана врате у домовину, сигурно доћи да посете пријатеље и познанике на Космету.

Kata Bucik

Тагови: ; ;