Сачекала сам и други дан након, најблаже речено, неваспитане изјаве Зоране Михајловић, не би ли се огласио премијер или председник државе.

 

И? Ништа . Нисам дочекала а како ствари стоје, и нећу.

 

Дакле, ништа се ново не дешава на политичкој сцени Србије. И даље се „трудимо“ да што више покажемо западу колико смо „против“ Русије.

 

4A0B19AD-E829-4E35-918E-E963998A629C_mw1024_s_n

 

Подсећања ради:

 

У посети Србији боравио је заменик руског премијера Дмитриј Рогозин. Упозорио је,  на низ чињеница које представљају реалну опасност по нашу државу.  Између осталог и на то да нам се може догодити  да на улицама наших градова можемо доживљавати  силовања и насиље најгрубљег вида, као што су доживели Немци у новогодишњој ноћи.  О таквим дешавањима се већ писало у електронским медијима и јавност је свесна и суочена са тим проблемом. Само власт жмури.

 

А онда се из јазбине извуче министарка која јавно изрекне: «Да ли Србији може да се догоди сценарио на који Рогозин подсећа или прогнозира? Мислим да он треба да води рачуна о својој држави, а ми ћемо о нашој», рекла је Михајловићева.

 

А „ми „ мислећи на владајућу структуру „ћемо о нашој“.

 

Да сам тог момента којим случајем била у њеној близини, најваспитаније и најлепше бих је замолила да, ако Бога знају, више не воде рачуна о нашој држави. И овде ми паде на памет реплика из нашег  култног филма „ Маратонци трче почасни круг“ у коме Пантелија у свом опроштајном писму својим потомцима каже да ко је њих познавао ни пакао му неће тешко пасти.

 

Нама сигурно неће. Ми га упознасмо са ОВИМА.

 

И по аутоматизму се сваком, слободомислећем а не пинкомислећем, грађанину наше државе, па тако и мени, у глави поче одмотавати филм свих изјава које је износио Кирби.

 

Цитати: „Кирби је поставио питање — зашто да на празник ослобођења Београда дође председник Русије, а не друге бивше совјетске републике?; Изјава амбасадора САД Мајкла Кирбија да Америка под нормализацијом односа Београда и Приштине подразумева и чланство Косова у Уједињеним нацијама; Да су «Срби помало шизофренични» и да их «срце вуче ка Истоку, док их, истовремено, глава усмерава ка Западу.“…….

 

Па како се тада Михајловић није досетила да скрене пажњу Кирбију да води рачуна о својој држави и да му топло препоручи да се позабави шизофреничношћу америчке нације и свих осталих психо-физичких проблема који је у изобињу одликују? Тада је није увредила та изјава Кирбија. Није се нашла прозваном да одреагује  ни када су силни западни лидери сугерисали Србији  признање Косова?

 

Не, али је зато са особитом радошћу за славском трпезом угостила истог тог Кирбија. Неки би сада рекли да је то њена приватна ствар. Наравно да није. То је била приватна ствар и била би да Михајловић није постала министар, чак потпредседник, владе Србије. Од тада она више није неко коме је дозвољен луксуз  да се, чак јавно хвали како је угостила оног ко је увредио читав народ и ко се директно меша у унутрашње ствари  наше државе. Она је министар и потпредседник владе. Она мора да штити интересе државе и народа и мора да стане у одбрану истих тих интереса и народа.  Без трунке срама, имам осећај, нарочито ОНА, кад стане пред камере да се руга и подсмева целој нацији, свима нама. Цери нам се у лице. Нама, нашој глупости. За то није добила мандат народа. Мада све је јасније да мандат више ни не даје народ него они који уложе огроман новац у изборне кампање пожељних за обављање послова од изузетног интереса инвеститора.

 

Коцкице у главама оних који чине власт у Србији су се мало измешале. Изгубили су меру  и прешли границу. Толико је очигледно“ ко је чији човек“ и“ ко за кога игра“? Ко игра коју игру? Ко танца валцер, ко свинг а ко полку?

 

Једино је народ заинтересован, у највећем броју, за КАЗАЧОК !!!

 

Тагови: ; ; ;