Ексклузивни интервју са генералним директором Руског института за стратешке студије (РИСИ) Л. П. Решетњиковим за Радио Радоњеж.

 

Reshetnikov_1428894006

 

Аналитичари су тихи и проницљиви људи, али резултати њиховог рада могу да потресу читаве народе. Руски институт за стратешке студије (РИСИ) са правом се сматра једним од највећих аналитичких центара у тој земљи. Колеге са Запада воле да повлаче паралеле са својим центрима, од којих су се неки (као што је озлоглашена „Ранд корпорација“) појавили још далеке 1946. године. У сваком случају, одлуке донете у тишини аналитичких  кабинета доспевају до самог врха извршне власти у Русији. Шеф једног таквог кабинета, Леонид Петрович Решетњиков, сложио се да истакне главна питања међународне безбедности у интервјуу за Радио Радоњеж почетком 2016. године.

 

— Како бисте описали тренутне односе Русије са НАТО-м и његовим европским представницима?

 

— 2015. година је била веома тешка година у којој су чврстина, истрајност и издржљивост Русије стављене на пробу. Без обзира на догађаје у Украјини, Сирији и Турској, Русија је успешно пребродила ту годину. Ипак, 2015. је још једном показала да западноевропски партнери Русије нису независни. Ми смо то већ знали, али смо се ипак надали да је Европа по неким питањима способна да се супротстави америчком диктату и заузме сопствени став. Испоставило се да није. Европа је толико ослабила и изгубила свој идентитет и моћ да је сада могуће обраћати се директно Вашингтону и уопште не преговарати с њом.

 

Могу да наведем један пример. Недавно сам са неколико сарадника током два дана разговарао са студентима политикологије и постдипломцима на Универзитету у Пизи. Са нама је био и бивши заменик министра одбране Италије. Када је одслушао наше предавање, опустио се и рекао публици: „Знате, ја сам био у Војном комитету НАТО-а. Једном смо се ми Европљани састали и дискутовали о нашим проблемима и дуго нисмо могли да дођемо ни до каквог решења. Али чим се појавио амерички представник, одлука је донета за два минута.” Тренутна ситуација је таква — Европа је у потпуности зависна од става САД. Наравно, ово компликује спољну политику наше владе. Ми смо сада једини заштитници хришћанских вредности које су биле карактеристичне за Европу XIX и прве половине XX века. Те вредности нису више актуелне зато што је европска елита дигла руке од њих. Европске државе су постале марионете САД као резултат тога.

 

— Сада се поставља питање о могућем ширењу Русије на истоку. Све се више говори о потреби да се развијају источни крајеви Руске Федерације. Недавно је почео да се примењује новоусвојени Закон о расподели земљишта на Далеком истоку. И већ су се појавили западни посматрачи који повезују тај закон са могућом експанзијом Русије на Исток и удаљавањем од Запада. А шта нас ионако чека тамо? Западна Европа нема суверенитет, Америка нам није пријатељска земља… Да ли је можда заиста дошло време за развијање пустињских пространстава и сарадњу са источним партнерима?

 

— Одлично питање. Код нас се фраза „окретање Истоку”. не интерпретира увек како треба. Одмах се јавља идеја да у потпуности заборављамо Европу и почињемо да тргујемо и сарађујемо са азијским земљама. Тачно је да окретање Истоку подразумева развој наших територија иза Урала којима се досад није посвећивало много пажње. Оне су далеко од Западне Европе, а ниједан резултат међународне сарадње није допирао до њих. Сада се ради управо о развијању домаћих територија сопственим напорима, али уз коришћење економских потенцијала ван руских граница. То су потенцијали Кине, Јужне Кореје, Сингапура, Малезије, Индије и Пакистана. Дакле, овакво формулисање проблема је оправдано. Ако се сада не реорганизујемо и започнемо развијање Сибира и Далеког истока, опасност од губитка ових територија за Русију ће постати стварна. Исељавање становништа се дешава и у овом тренутку. Науштрб чињенице да локално становништво напушта Далеки исток, раширили су се градови Краснојарск и Новосибирск. Зато је овај проблем актуелан, само што треба да га решавамо са Кином уместо са Европом.

 

Не! Једноставно, знатан део напора који смо претходно усмеравали на Западну Европу сада се преноси на наше територије, на индустрију и пољопривреду Далеког истока. Нови облици расподеле земљишта нашим грађанима, унапређење инвестиционе и других видова сарадње са источним земљама допринеће развоју тих подручја.

 

Вишеструки састанци са јужнокорејским политичарима и бизнисменима сведоче о великој заинтересованости ове земље за сарадњу. Исти је случај са Индијом и Кином. Дакле, имамо велике шансе. Својевремено је наш цар Николај II одредио исти овакав правац, па смо изградили пругу до Владивостока. Саградили смо станице, градове и индустријска предузећа брзо и без напорног рада. На тај начин смо развили подручја од Урала до Владивостока. Нажалост, на томе смо и остали током свих година совјетске власти. Нисмо имали ни снаге, ни времена нити смо знали како да напредујемо. Сада се појавио задатак даљег проширења. Не треба да се задржимо на ономе што смо урадили до 1912. године  ̶  прошло је више од 100 година! Треба ићи и у дубину и у ширину јер у супротном заиста може да се јави питање коме припада Далеки исток.

 

— Будући да нам припада центар Евроазије, не можемо да се не осврнемо и на југ. Ту је приметна критична тачка — Турска. Након што је оборен наш бомбардер који није био пресекао сиријско-турску границу, многи су почели да сматрају да се председник Русије спрема да „казни” Анкару. Међутим, паралелно са тим појавиле су се информације о наставку гасне сарадње. Да узмемо као пример ову земљу, како бисте Ви окарактерисали односе Русије и Турске? И још – какви су наши односи са регионалним центрима моћи?

 

— Не ради се о томе да треба да се казни Турска. Ако погледамо рад наше установе, наше анализе и закључке владе, испоставља се да се инцидент са авионом посматра као резултат директне политике Турске. Што се сиријске кризе тиче, наши ставови су се разишли са Турском још пре отприлике три године. Ако ћемо поштено, Турска је била на страни нашег противника, ИД (забрањена у Русији). Вођена је политика директног мешања уз пружање материјалне, моралне и кадровске подршке милитантима. Пошто је постојао план да Турска освоји цео регион, Анкара је задала себи исти задатак као и ИД – оставка Асада и уништавање Сирије као целовите државе. Наш авион је оборен управо изнад оног дела територије који је раздвајао две сиријско-курдске области, не дозвољавајући им да се уједине. Турска је заузела став супротан нашем и учествовала је у операцијама на страни наших непријатеља. И то је морало да доведе до сукоба, што се и догодило. Турска је тиме изјавила: „Ми смо против! Ми смо овде газде, ми овде одлучујемо! Одлучили смо да идемо на све или ништа зато што су угрожени наши интереси. Та територија ће у сваком случају бити турска!”

 

Зато се мора поћи од чињенице да Турска сада заузима став који је у супротности са интересима националне безбедности у Русији. На Русију се у овом тренутку не врши притисак са запада или истока, већ управо са југа – из Украјине, Сирије, Турске, са Крима… Све су то јужни правци. Нас све време, а нарочито последњих деценија, покушавају да потисну са јужних мора, праваца и цевовода ка северу. „Хајде, вратите се у своје шуме и тамо живите!” Зато се догодила Украјина, зато су Грузију окупирали Американци, зато је почело кошкање око Ирана. Иран сам по себи није циљ. И овог пута је циљ Русија! Сврха свих операција јесте излазак на Каспијско море!

 

Турска у тој игри не само да има своје место већ и успешно подрива наше националне безбедносне интересе. На пример, ако одемо из Сирије као што то желе Турци, онда ћемо, на крају крајева, бити одсечени од јужних мора. После Турске ће ИД кренути на Кавказ. То је очигледно и више се не крије. Даље, удаљићемо се онда и од наших последњих територија које излазе на Црно море. За Русију би то била трагедија и у економском смислу и што се тиче националне безбедности. Изгубићемо све јужне правце. А противничке базе ће бити усмерене ка нашим критичним тачкама.

 

Тако постају јасне и речи Владимира Путина да, будући да се боримо тамо у Сирији, као верујући људи треба да знамо да се у овом тренутку одиграва нешто свето и тајно за нас православце, али уједно и нешто веома важно – први пут руска војска ратује на Светој земљи! Управо је сиријска земља (све до Дамаска, па чак и после њега) та Света земља по којој је ходао наш Господ Исус Христос! Наши лидери за сада ово не спомињу, али ја сам убеђен да и они то схватају.

 

Први пут у историји руска војска се бори против непријатеља вере, против непријатеља човечанства, са ђавољим силама које представља та ДАЕШ, тј. ИСИС. Ратује на северу Свете земље где су светиње, где су арамејска села, где је глава Јована Претече у Дамаску!

 

Морамо да схватимо да, решавајући питање националне безбедности, у исто време решавамо још један проблем, виши и свеобухватнији него што је то заштита националне безбедности Русије. Тамо се боримо за дело нашег Господа Исуса Христа заједно са нашим савезницима, сиријском хришћанском браћом, шиитима и сунитима (нису сви сунити на страни ИД, многи су на нашој страни). И ово треба имати у виду јер отуд потиче злоба САД и великог дела западноевропске, турске, саудијске и катарске елите према нама. Они такође то схватају!

 

— Издвојили сте два кључна појма: кретање од југа ка северу, тј. вектор могућег напада на Русију и веру. Ту је важно окренути се Украјини. Видимо да је за сада, што се тиче осе ДНР-ЛНР, чиста војнотактичка иницијатива наших противника пропала. Без обзира на ситне чарке, не може се рећи да су у току ратне борбе у пуном јеку. У исто време, 22. децембра, медијска група „Радоњеж” учествовала је на округлом столу посвећеном убиству православних свештеника и условима опстанка Украјинске православне цркве Московске патријаршије.

 

На територији Доњецке Народне Републике убијена су три свештеника Московске патријаршије, а четворица су задобила тешке повреде. У селу Птичја храм је заузет на препад, верници унутар храма су постали таоци „Десног сектора”. Људи не добијају ни храну ни воду. Чак се не евакуишу ни они који имају проблема са срцем. Ниједна област у Украјини није поштеђена паљења цркава и убијања свештеника, монаха и монахиња. Чак ни сам Кијев.

 

Питање је једноставно: да ли сматрате да су те акције такође директна манифестација борбе између Запада и нас као православне цивилизације? Ради се о томе да псеудопатријарх Филарет све издвојене парохије одмах уписује у своју епархију и, као и пре 400 година, промовишу се идеје западништва! Шта Ви као стратег и директор Руског института за стратешке студије мислите о томе?

 

— Украјинство је још од свог настанка антиправославна идеја усмерена не само против Руса „Московљана” већ и против самог православља. Та идеја је створена на Западу у Аустроугарској, Пољској и другим католичким земљама и сада се реализује. Украјинство јесте антиправославље. То что они (Филарет и други) зову себе православцима је само игра. Прави проблем представља потискивање православља као темеља наше руске православне цивилизације, будући да без њега цивилизације нема уопште!

 

Код нас често кажу: „Ми смо цивилизација.” Али заборављају каква тачно. Цивилизације без православља нема. Без вере нема цивилизације! Због тога је сада Запад намерен да искористи овај моменат, да коначно однесе победу над православљем у Украјини и уништи и застраши православце. Нажалост, за то су донекле створени услови. Зашто? Чини ми се да су у Украјинској православној цркви Московске патријаршије (не сви, наравно, али већина) заузели следећи став: „Хајде да живимо у слози!” У извесној мери се и у Русији појавила слична реакција: „Хајде да се помиримо, хајде да живимо у слози!” Ту се појавило неразумевање намера оне друге стране; несхватање да иза те стране не стоје људи, већ ђавоље силе. Њихов задатак није да живе сложно и да се помире, већ да униште. Избор је само један и ми немамо куд. Морамо да носимо свој крст, да исповедамо Христову веру до краја! И они невини убијени су новомученици, они су исповедали Христову веру до краја! Они су то морали да ураде и то су и урадили!

 

Та заблуда да „можемо да се помиримо”, да „можемо да се договоримо”, да треба да „живимо у слози”, да се „заједно помолимо” неће имати успеха зато што друга страна нема пред собом исти такав циљ. Она планира да убија и уништава, а у најбољем случају да протера! Ту се и крију узроци неких неуспеха и пропуста, али бог се не да обмањивати! Потпуно сам сигуран да највећи део верника који припадају Украјинској православној цркви Московске патријаршије стоички брани Христа и идеје православља. Они неће издати бога! Управо су они једина стварна сила у Украјини, онај део Кијевске Русије који пружа отпор; понекад можда и у тишини, без барикада и напада, али који пружа отпор  чврстином своје вере! И свеједно ће победа бити њихова. Али ми, као Московљани и руски православни верници, треба да пођемо од чињенице да је мир са тим делом Украјине практично немогућ.

 

Радио Радоњеж

 

Превод са руског: Невена Бића

Тагови: ; ; ;