Истичући близину ЕУ, домаће бриселске бајке у ствари стварају опсену да су нам САД ближе од Москве, западне цркве (протестантизам) од православља, а Ангела Меркел од Владимира Путина. Укратко: тешко нама са онима којима је ЕУ једина Европа, а примитивизам им је до јуче био једина Србија.

 ujedinjeni-zastave-eu-srbije-i-rusije-1417382394-594821

Бранко М. Жујовић

 

Постоји маркетиншки штос када старлете, филоване ботоксом и силиконима, баш по укусу просечног српског гласача у петој деценији живота, с времена на време, ничим изазване, изађу на јавни тест опште културе и на њему падну уз помпу и медијске таламбасе. То је случај када старлета, тобоже, не зна која река тече испод Савског моста, односно да ли је Земља округла, а трава у парку зелена.

 

Јавност Србије на пречац се тада згрози. Пљуште коментари по друштвеним мрежама, пишу се опаске испод текстова, псује и богоради. На читаву Србију падне нека тешка зловоља. Праве се пресеци националне трагедије, чија је карикатура пала на испиту. Згражавају се дипломци без посла и наводно без будућности, оптужујући тешку судбину у којој новац, уместо њих, имају глупи и надувани.

 

Нико, међутим, не примећује да је у таквим приликама у паду све, ама баш све, осим популарности поменутих старлета. Како је њихова зарада у слободној професији коју упражњавају пропорционална присуству у медијима, коментарима и на друштвеним групама, ето њима радости.

 

Оне, до душе,не поседују широко образовање, оно је нешто оскудније од танги које носе. Али, сваки пут оне на овај, јефтин начин докажу да су интелигенцијом изнад српског бирачког и уопште политичког, а нарочито страначког просека. То је проста техника употребе људске глупости.

 

Сличан процес ових дана примењује се и на односе Србије са Русијом. Једна ефектна метафора о Србији као руском „Израелу“ на Балкану, коју је први, ако се добро сећам, употребио новинар Ђуро Билбија, искоришћена је као повод да се проспе низ глупости са истоветним, ботоксованим медијским ефектом.

 

Истичући близину ЕУ као васколико ограничење за све што Срби желе и могу, а Србија јесте или би требало да буде, домаћа интерпретација бриселских бајки у ствари нам не поручује да је Русија (пре)далеко, како се чини, него да су нам САД по свему ближе од Москве, западне цркве (протестантизам) од православља, а Ангела Меркел од Владимира Путина. Укратко: тешко нама са онима којима је ЕУ једина Европа, а примитивизам им је до јуче био једина Србија.

 

Зашто Србија не може да буде неутрална, са Русијом и Европом као два геополитичка плућна крила, ако је ЕУ, како тврде они који нас у њу силом гурају, заједница отвореног духа и тржишта, добронамеран Елдорадо у којем горњим током Дунава тече мед, а Сеном и Темзом млеко?

 

Српска политика све више личи на разведеног мушкарца који у парници за старатељство над дететом тврди да је успешан и богат, а у парници за алиментацију да једва саставља крај с крајем.

 

Није Русија предалеко од Србије, нити нам је ЕУ преблизу. То што се граничи са нама није права ЕУ, већ њене провинције треће и четврте класе у најдубљем географском, духовном, моралном и економском погледу. Исто тако, није будућност конзервирана Мастрихтом, нити било којим другим европским аранжманом. Уосталом, до Брисела се лети два и по сата, колико и до Москве.

 

Референдум о уласку у ЕУ једини је исправан пут за Србију, осим ако неко и даље не тврди, као што је раније већ говорено, да су воља и мишљење већине непотребан баласт. Ако је тако, Србија треба да се припреми за силикон и ботокс који ће да јој убризгавају како би постала што више „европска“ земља.

 

На крају, не могу да не приметим како је поменута прича о геополитичким раздаљинама велика варалица. Када су јужне покрајине затражиле независност од Холандије 1830. године, гарнизон у поменутом Мастрихту остао је, мимо данас владајуће логике, одан холандској круни. Уговором у Лондону, 1839. године, Мастрихт и источни део Либгурга припао је Холандији, премда је географски, па чак и културно, ближи Белгији.

 

О Лимбургу и ЕУ – другом приликом.

 

Тагови: ; ;