Никита Бондарев

 

И на крају ћу поменути политичка питања, међу којима су два по мом мишљењу најважнија.

 

Да ли се Београд налази у руској сфери утицаја и како се у Русији доживљава принципијелна српска тежња за неутралношћу? Ово је врло клизав терен и зато треба јасно дефинисати термине. Србија се свакако налази у сфери руских интереса и то се јасно види из свега напред реченог.

 

Што се тиче сфере утицаја, Русија уопште не покушава да УТИЧЕ на политичку ситуацију у Србији. Американци су ти који воле такве игре: овај момак је много добар, а онај лош, овај је подлац али је наш, и зато ћемо њега подржати.

 

vladimir-putin-foto-ap

 

Русија се не игра таквих игара, бар не на Балкану. Руси, уосталом, и немају потребе да се баве политичким интригама и хушкају једне народе на друге. Симпатије према Русији и заинтересованост за сарадњу са Русијом у Србији ни на који начин нису везане за политичке околности. То није политика, то је део националног менталитета, националног културног кода.

 

Током последње године невероватно је порасла подршка Русији и Путину у Србији, и уопште свуда на Балкану. Мајице са Путиновим ликом у Београду се продају на сваком ћошку. Додуше, и раније их је било, али далеко мање.

 

У Софији, на пример, пре само три године није било никаквих мајица са Путином, нити је ишта слично било коме тамо могло пасти на памет, а данас се и тамо мајица са Путином може купити лако као у Београду. То је свакако показатељ шта људи на Балкану мисле о руском лидеру, и узрок није у томе што су Руси почели да спроводе некакву нову политику на Балкану, него пре свега у мировној операцији руске армије у Сирији, као и у повратку Крима.

 

Срби виде да се Русија најзад опоравила од Горбачовљеве „перестројке“ и Јељцинове „демократизације“, и да је поново постала једна од кључних сила у светској политици. Они у Путину виде јединог европског политичара који се не слаже са монополарним светом, наметнутим свима нама, са америчком хегемонијом, и који се активно и успешно бори против исламског тероризма.

 

То у очима српског народа боље делује на имиџ Русије и његог лидера него било какав непосредни утицај и било какве политичке интриге. Надам се да ће тако остати и убудуће. Мада, заиста је потребан руски информациони ТВ канал у Србији, али о томе сам већ говорио.

 

Пар речи о српској „неутралности“. Не треба поистовећивати неутралност са ванблоковском политиком (несврстаношћу). Ванблоковска политика се састоји у томе што Србија није чланица ЕУ и НАТО-а, и то је свакако добро. То можемо видети, рецимо, на примеру извоза српских производа у Русију и руских у Србију.

 

Што се тиче неутралности као фактора политичког живота унутар саме Србије, тј. као некакве политичке константе, то ми већ не делује тако добро. Запитајмо се може ли Србија уопште бити неутрална? Бивши лидер ДСС често је говорио да Србија треба да постане „мала Швајцарска на Балкану“.

 

Тежња ка неутралности, не у смислу неприпадања неком блоку, него у смислу принципијелног неучествовања у светским конфликтима и идејним конфронтацијама, може допринети да Србија не постане „мала Швајцарска на Балкану“, него „мала Монголија на Балкану”.

 

Код нас у Русији има много шала на рачун Монголије, а најпознатија гласи овако: Монголија је најнезависнија земља на свету јер од ње ништа не зависи.

 

Србија треба јасно да се определи у чијем је она табору када се ради о принципијелним међународним питањима. Да ли је са онима који причају о демократији и људским правима, а истовремено дефакто подржавају „исламску државу“, или са онима који се и поред међународне изолације боре против исламских екстремиста?

 

По том питању се НЕ СМЕ бити неутралан, исто као што се не сме бити неутралан, на пример, ни по питању Косова. Или си за независност Косова, или си против ње. Не сме се и немогуће је по том питању бити „неутралан“. Према томе, да поновим: неприпадање Србије ниједном блоку је добро, а неутралност не само да није добра, него тешко да може бити и постигнута.

 

Пут политичке „неутралности“, тј. свесног неучествовања у борби против исламског тероризма и екстремизма, конкретно ће довести до тога да од Србије остане само Београдски пашалук. Неутрални Београдски пашалук.

 

Није случајно у Новом Завету речено: „Ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих”..

 

Те речи говоре управо о томе да има ситуација у којима је неутралност једнака злочину против самога себе и против сопствене бесмртне душе. Са тим речима ја честитам српским читаоцима протекле новогодишње и божићне празнике. Не сумњам да ће и код нас и код вас бити добро ако не заборавимо ко смо, где су извори наше културе и цивилизације и ко су наши традиционални пријатељи, а ко су непријатељи.

 

Ката

Тагови: ; ; ;