Писац и блогер Константин Мочар у емисији «У ствари» агенције «Новински фронт». Водитељ — Сергеј Веселовски.

 

Зашто смо толико заинтересовани за оно што се дешава у овој малој балканској земљи Црној Гори… По мом субјективном мишљењу Црна Гора је део руског света. Када кажем да припада «руском свету» мислим на припадност концепту руског света, то јест његовом језику, култури… Иако многи Срби и Црногорци не говоре руски, ментални склоп тог народа је близак нашем, они мисле као ми. То су ти исти људи који су 1999. године хтели са нама у савез, са Русијом и Белорусијом. Али тада је нашом земљом владао Јељцин, и били смо слаби. Да је тада Борис Јељцин послушао одлуку парламента, све би вероватно било другачије. Већ сам писао и о томе шта би било да је Владимир Путин дошао на власт само једну годину раније. Но, то је већ прича за неки други интервју.

 

1990. године сам имао прилику да проведем неко време у тадашњем Титограду а садашњој Подгорици. Разговарао сам са Србима, Македонцима, Босанцима, боље речено са народом Југославије, и тај народ је на мене оставио диван утисак. Добар, гостопримив, миран народ, културан, образован. А само годину дана после моје посете Подгорици почиње грађански рат у Југославији. Тај контраст- мирољубивог и културног народа и рата који је убрзо уследио до данас себи потпуно не могу објаснити. Тај исти народ се после тога међусобно убијао.

 

Сви конфликти који су избили између земаља бивше Југославије почињу декларисањем независности — 1991. Словенија и Хрватска, затим Босна и Херцеговина, а ти оружани конфликти ће се завршити Дејтонским споразумом.

 

 

 

 

 

Поред интеграције Грузије, 2012. године амерички сенатор иницира и процесе интеграције Македоније и Црне Горе у НАТО. Словенија је постала члан НАТО-а још 2004., а Хрватска 2009. године. Словенија и Хрватска су претежно католичке земље и као такве су постале део западног света брже. Те 2012. године се формира фронт демократских странака Црне Горе које категорички одбијају идеју Црне Горе као чланице НАТО-а. У том фронту се наравно није налазила и партија Мила Ђукановића.

 

Власт Мила Ђукановића временом јача, највише зато што га подржавају САД.  2013. године амерички сенатор Ричард Лугар изјављује да је Црна Гора број један за чланство у НАТО, влада ЦГ даље обавештава о детаљима састанка Лугара са властима ЦГ на коме је он изјавио да је «лидерска улога Црне Горе у региону западног Балкана препозната у свету» а Ђукановић заузврат упознао сенатора са приоритетима рада црногорске владе која је «посвећена концепту економског развоја и динамичном остваривању стратешких спољнополитичких циљева чланства у НАТО и ЕУ».

 

2015. године парламент Црне Горе усваја резолуцију о интеграцији у НАТО. Након тога почињу протести опозиције са народом који и данас трају. На једном од митинга је говорио и митрополит Амфилохије који је питао народ «против кога ће то Црногорци ратовати после ступања у НАТО; да ли ће можда, у случају још већег заоштравања сукоба између Русије и НАТО, ратовати против Русије са којом су имали само пријатељске и братске односе; зашто се Русији уводе санције против којих је већина народа Црне Горе».

 

Један од лидера Демократског Фронта шаље отворено писмо амбасадорима земаља чланица НАТО-а у коме говори да уколико о приступању ЦГ у НАТО одлучује незаконита власт ЦГ, онда ће и чланство те земље у НАТО бити незаконито. Два дана после тога Столтенберг са својом делегацијом долази у посету ЦГ, а народ опет излази на улице да изрази свој протест. Али 2. децембра 2015. Црна Гора добија и званично позивницу за чланство у НАТО, а народу се све то представља као један од највећих успеха те земље. Марија Захарова је прокоментарисала ову одлуку изјавом да та одлука дели црногорски народ због чега је неопходан референдум. Али Милу Ђукановићу тај референдум није неопходан, па зато покреће гласање о поверењу влади у црногорском парламенту. После одлагања, пауза и три дана расправе, он некако добија поверење посланика. И на томе се за сада завршавају сви ти догађаји.

 

Приступању ЦГ у НАТО се не противи само велики део народа, већ и неке земље чланице НАТО-а — Данска, Италија, Немачка, Француска. Међутим, земља која води главну реч у НАТО-у су САД, и само они одлучују како све треба да буде.

Тагови: ;