Могућности да се нешто промени у Србији  су вишеструке. Да власт промени народ; да народ промени власт; да власт промени (побегне  ) државу; да народ промени (напусти, емигрира…) државу; да и народ и држава нестану.

 

srpski-nacionalni-savet-podgorica-srpska-zastava-1328585176-44226

 

Шта нас је довело на тачку безнађа где се тренутно налазимо?

 

Посматрано из неколико аспеката који чине стубове на којима треба чврсто да стоји један народ, напред наведену коту смо „освојили“ по принципу „што горе, то боље“.

 

  1. Култура. Нашла се на првом месту ове скале не по примату него по безначајности шта је на првом месту. Овај народ је из свог окриља „белом свету“ поклонио на свим пољима културе ( музике, књижевности, режије, филма ,глуме) небројено уметника и културних радника. Да се не враћамо у далеку прошлост не даље од Стевана Мокрањца, Стевана Христића, Петра Коњовића, Јосифа Маринковића и Исидора Бајића. Богатствo савремене епохе су свакако имена Јована Колунџије, Стефана Миленковића, Немање Радуловић. Великани књижевности Бранко Радичевић, Петар Петровић Његош, Лаза Костић, Ђура Јакшић, Јован Јовановић Зма, Јован Дучић…. У веку примат имају прозни писци: Иво Андрић, Исидора Секулић, Милош Црњански, Меша Селимовић, Добрица Ћосић, Борислав Пекић, Милан Ракић, Десанка Максимовић, Љиљана Хабјановић. У области филма и позоришта: Емир Кустурица, Јоаким Вујић, Јован Стерија Поповић, Жанка Стокић…. У сликарству Сава Шумановић, Милена Петровић Барили…
  2. Наука. Значајан допринос светској сцени научне отелотворене мисли је дао Никола Тесла. Чак да овде вуше никога не поменем, довољно је за читаво човечанство. Због поштовња и дивљења помињем само мега микронски број заслужних и обавезујућих НАМ имена: Михајло Пупин,  Јосиф Панчић, Василије Крестић…..
  3. Образовање. Област на којој почива будућност свих нараштаја и опстанак целокупне нације. Вук Стефановић Караџић, Доситеј Обрадовић, Милорад Екмечић…

 

Тешко је код нас Срба одвојити културу од преостале две  дисциплине. Овде ћу стати са набрајањем успешних Срба у периоду који је обухваћен. Плејада врхунских стручњака у областима којима су се посветили. Молим за опрост овоземаљски, као и онај који се остварује  у вечности лутајућих и смирених душа,  све непоменуте .

 

У част свих њих а за опомену  нама, прилажем ову кратку анализу узрока ове последице.

 

Можда је заблуда све што се дешавало пре Првог а одмах затим између Првог и Другог светског рата. Професор Коста Вујић је легенда која је, осим у писане редове поклоника његових метода рада и начина остварења великих амбиција , ушао и у поктретну слику филмске уметности.

 

Имамо диван пример све мудрости и начина на који може да се пренесе знање уз међусобно поштовање и разумевање професора и ђака. Професора, да разуме, усмери и подржи младост а ђака да поштују и уважавају искуство и животно доба професора.

 

После Другог светског рата, након масовне појаве необразованих кадрова али првобораца револуције која је јела властиту децу, и пуштала их бездушно у конформизам доброг али не и квалитетног живота, након упорног сервирања (нарочито)  антисрпске пропаганде и непрестаног кривљења историје, традиције и културе, мењањем свести о потреби одржања свих наведених вредности причом (која је нарочито насилно подметана Србима) да је братство и јединство окосница постојања „наше“ тадашње државе( и било је). Поставља се питање да ли је нама Србима та држава била потребна? И прва и друга. И Краљевина СХС и Југославија. Да ли нам је била мајка или маћеха? У заблуде о земљи која је битисала на лажној љубави својих чланица,веровали су „сви“ а нарочито Срби. Та вера је заправо била различито јака код различитих народа и бљеснула пуним сјајем након смрти Ј.Б. Тита. На поменуту личност овог тренутка не желим да правим осврт. Свело би се на Грчку трагедију.

 

Дакле тај моменат, је показао, лажну љубав Словеније, Хрватске, Македоније, Црне Горе. БиХ је било дете троје родитеља. Невероватно али истинито.

 

И зато је оболело од за сада не излечивог синдрома

 

Након силних, око педесетак, година свесног потурања несвесним Србима да су Југословени, да је потпуно свеједно, пишу ли ћирилицом или латиницом, да је њихова обавеза да помажу осталима а да је скоро непристојно да траже помоћ, да прихвате да је њихова краљева војска била издајничка, да стратишта Срба која су створена злочином, који су над нашим народом направили исти они са којима делимо заједничку државу и при томе они уживају веће привилегије…… дошли смо до часа да останемо заједно а било је потребно да смо одавно одвојени или раздвојени.

 

Избио је рат. Што је било за очекивати, што због неприродног конгломерата народа који је чинио заједничку државу, што због потребе „великих“ за отварањем жаришта зарад виших интереса… Нисам познавалац нити аналитичар војних стратегија и у ту материју нећу се упуштати детаљно. Говорим као посматрач и сведок дешавања.

 

Након цепања, уништења, страдања, ратовања и у општом метежу народ се безглаво борио за голи живот.

 

Али и пре рата почела је ера Лепебренизације, голозадњизације, гологрудизације и свих „изација“ које су на првом месту довеле до понижавајућег положаја нашег глумишта. Подвлачим да је ово мој лични став и нећу замерити неслагање читаоцу. Почело је снимање најнижеразредних филмова, наше продукције, у којима је главне улоге играла Фахрета Јахић (за неупућене) Лепа Брена. СТРАШНО. Наши бардови глумишта су изигравали болеснике, лудаке и пробисвете док је наведена била централна личност почетка нашег пропадања. То нам је пласирано као комедија, којој се ја лично никада нисам ни једном насмејала. Масе су биле опчињене дужином њених ногу и слободом да се покаже у најсрамнијим позама, да се представи позама и покретима који алудирају на разврат.

 

Онда креће презентација осталих „Лепих“ ових и оних. Потпуно се потискују у други план, вредна филмска остварења као и квалитетна музика. Преплављени смо са „Миле воли диско“ и „Ситније Циле ситније“…. , подизањем ногу до таванице и показивања интимних делова тела( који су све више губили тај епитет).  Све је било на „извол’те“. Девојчице су родитељи облачили у сукњице какве је носила та Лепа Брена и шминкали на начин на који је она била нашминкана, опонашеле је док су играле уз њене песме.

 

И неки ће  наравно овде стати у фронт против написаног, и рећи да није она крива. Па наравно да није. Крив је онај ко је то дозволио и ко је то усвојио.

 

Дакле криви смо ми. Да  ли смо се могли бранити? Мислим да ДА. У којој мери? Е то је право питање. У НЕДОВОЉНОЈ. Заправо у много мањој него што за то данас имамо простор али зато данас више немамо капацитет.

 

Заправо, тада је било далеко мање телевизијских канала, да бисмо могли бирати шта желимо да гледамо.При томе су садржаји „комедије“ пласирани често, а и биоскопска платна су тада била у моди и самим тим одличан послужавник за сервирање кича и невредности. Данас имамо широке могућности притиском дугмета на даљинском управљачу да променимо телевизијски канал, али је мало оних који имају потребу за тим.

 

Политичка дешавања како на светској сцени тако и на нашој су била веома неповољна подлога за све свере живота, како за оне које су уско везане тако и за оне које немају баш никакве везе са политиком.

 

Почели смо масовно да се бавимо политичким питањима ,безмало сви. То је било последица све лошијег стандарда, инфлације а све изазвано страним апетитима и тежњама запада да што више угрози исток- Русију, да  јој се примакне на „непристојну“ удаљеност у смислу безбедности , која је тада била на коленима утицајем и влашћу оних који нити су били Руси нити су Русији желели добро. Још тада Европа и „запад“ су боловали од низа болести које су У НАЈВЕЋОЈ МЕРИ угрожавале основне вредности једног народа, а то је ПОРОДИЦА.

 

Свестан традиционализма код Срба , запад је најпре „ударио“ управо на ту категорију.. Дакле , већ добро „начети“( деловањем управо истог тог запада ) сиромаштвом, учесталим  уличним немирима, ширењем криминала у свим областима, лошим образовним програмима( без претераног, мада не потпуног ослобађања кривице, просветних радника), срозаним критеријумима и реперима који су раздвајали уметност од кича и културу од безвредности, обесмишљеном и обезвређеном потребом за културом а нарочито образовањем, креће се са поплавом шпанских серија . Радња поменутих је увек слична . На крају се испостави да је очева мајка уствари деда теткиног синовца из ванбрачне заједнице њене полусестре и ујаковог стрица. Нискобуџетне а глумци као и буџет . Глумице силиконски обрађене са свих страна а у улогама које тумаче, живе у раскоши и луксузу. Немају никакве друге вредности осим силиконске, а трагачи мушког пола, (богати стари и ружни), за телесним уживањима, жељни нестварних облина., ожењени силиконкама а са стране имају бар још две исте такве????.

 

Из дана у дан друга серија безмало истог садржаја. Као ињектирање серума у мозак.И тако годинама.

 

Постало је „нормално“ да нам девојчице у основној школи у клупи седе у максимално минијатурним сукњама са, увелико уграђеним силиконима и свим ратничким бојама на лицима. Са 14 година излазе из куће око поноћи у провод у коме ће сексуалне услуге нудити напред описаним мушкарцима и враћати се око 5 ујутро. Дечаци се баве препродајом наркотика, понашају се силеџијски и насилнички према онима који се разликују од њих и не желе да учестују у било чему што је лоше.  Тада се такви проглашавају непожељним , штреберима, безвредним и многим  другим псовачким именима.

 

Родитељи су им, или обузети бригама о егзистенцији те деце, која се, на жалост, већ сама на скарадан начин брину о властитој егзистенцији, или су разорили породицу и сада има свако својуПри томе треба додати алкохол који је по правилу веран пратилац и искрен узрочних свих недаћа и пропасти.

И стигосмо у садашњост. Воз је стао и изашли смо у стварност.

 

Разрушен и уништен основни стуб- породица. Више је разведених бракова од оних који трају.

 

ПОНИШТЕН значај образовања и до бесмисла умањен значај просветних радника.

 

Културни радници се боре за постављање на репертоар позоришних представа док певаљке без по муке добију позоришни простор за одржавање „концерта“.

 

Сликари имају поставке у галеријама пред десетинак посетилаца као и књижевници промоције својих дела.

 

Србијом владају звезде ријалити програма. Свакако се подразумева да ни једно име нећу поменути да не бих том талогу и шљаму дала на важности и значају.

 

Не може ме нико убедити да више у Србији нема оних који мисле као ја.

 

На првом месту ВРАТИТИ значај који треба и мора да има породица.Вратити веру у веру. При томе ( на овом месту са намером помињем веру као круну и кључ постојања нације) црква  МОРА заузети чврст став и стати на јасан пут православља и не занемаривати јасна питања гладне србчади о својој вери. Свакако да се одговори морају давати из  нераскалашних и смерних уста православног свештенства, монаштва и епископа. Не смеју се башкарити у луксузним аутомобилима, вилама и разном изобиљу и говорити гладном народу о скрушености, трпљењу и поштењу. Конформизам је бактерија која нам је уништила имунитет. Новац је потребан за удобан живот но све остале су нематеријалне вредности  и веће су од свега што се новцем може платити.

 

Када се забрани емитовање штетних тв садржаја, врати место култури и образовању које им припада, а за шта је потребна добра воља и хтење а не одобрење са запада, вратићемо нама нашу децу.

 

И сада се враћам на сам почетак овог текста. Једино исправна могућност да се нешто промени је она која каже: Да народ промени власт јер ова нема намеру да било шта мења.

 

Весна Ристановић

Тагови: ;