У периоду биполапрности је, иначе, врло брзо схваћен све већи значај политичке пропаганде, па се ова дисциплина развијала муњевитом брзином. Има различитих погледа и анализа ко је како радио на овом плану, али би се дало закључити како је почетак Хладног рата совјетска страна са својим познатим одељењем за агитпроп дочекала спремнија. Међутим, како је време пролазилo, Вашингтон је све боље и више радио. На крају, изашао је као победник.

 

p-prorok

 

У моћ америчке пропаганде могли смо да се уверимо на сопственом примеру. Како су само пласиране неистине током грађанског рата у Југославији и потоње агресије НАТО на нашу земљу!? Да ли се неко сећа Маркала? Или злочина у Рачку? Маркале су послужиле као повод за бомбардовање Српске, а Рачак за почетак агресије на СР Југославију. Водећи западни медији су имали запажену, можда и најважнију улогу, с обзиром на недовољну подршку за напад на СР Југославију у јавним мњењима њихових земаља. Када су променили ту, за њих проблематичну ствар, почела је и војна акција. Наравно, нетачно и глупо би било означавати медије за једине актере. Они су само средство, алатка за спровођење, док се овакве сложене безбедносно-информативне акције планирају и координирају у другим центрима.

 

После СР Југославије, наставило се даље. Најпознатији пример жестоког пропагандног удара је био против Садама Хусеина, када се тврдило да Ирак поседује оружје за масовно уништење, које је спреман да искористи. То је био повод да се почне са другим заливским ратом.

 

Нешто слично је покушано и у Сирији, када је у августу 2013. Андерс Фог Расмусен, тадашњи генсек НАТО тврдио да је војска Башара Асада употребила хемијско оружје — сарин, против цивилног становништва. Расмусен, који ће остати запамћен по невероватним јавним иступима, и овог пута је ухваћен у лажи. Претпоставља се, уз велику помоћ иранских обавештајних структура, сиријска контраобавештајна служба је открила да је одређени контингент сарина унет на територију земље, али преко области коју је контролисала Исламска држава, а да је пошиљка упућена из Саудијске Арабије. Очигледно, радило се о покушају прављења «сиријског Рачка».

 

Последња мета жестоких пропагандних удара је Владимир Путин — лично. Мало је било све што је упућено против Русије претходних месеци, сада се кампања усредсређује против шефа државе. У ту сврху је лансирана и теза како је баш Путин наредио убиство Александра Литвињенка 2006. Чак и онима који тек нешто знају о овим стварима, пуно тога «не пије воду». Литвињенко је умро од последица тровања полонијумом, после сусрета са двојицом припадника руске тајне службе. Та двојица тврде да су «бивши» припадници, a британски медији да су и даље активни, али је то од мањег значаја. Од већег је значаја што су и Британци и Руси знали да ће до сусрета доћи, на јавном месту, без скривања и било какве мистификације. Један од оптужених за убиство, Андреј Луговој (данас је посланик у руској Думи), у најгледанијој ТВ емисији у својој земљи је поставио логично питање: која би тајна служба убила човека при сусрету за који су сви знали и који су вероватно многи надзирали? То се коси са свим правилима рада служби које за собом не желе да оставе било какве трагове. Иначе, исти тај Луговој је после сусрета са Литвињенком такође био озрачен од тог истог полонијума и дуго времена је провео на лечењу.

 

Овде се очигледно ради о неким другим стварима. Оно што се нуди у медијима је широка пропагандна акција која се организује у циљу дискредитације председника Русије. Што се погледа из Србије тиче — то је већ све виђено. Ваљда се зато мало ко обазире на ове наводе. Али, кључни проблем за западне земље је што у ову пропаганду мало верују и њихови грађани. Поверење се изгубило. Изгледа су се уморили од пропаганде.

 

 

Извор

Тагови: ; ; ; ; ; ;