У тренутку када Европска унија пролази кроз највећу кризу у својој историји идеја о заједничкој војсци је илузија.

1103286058

 

Заједничка европска војска која ће да штити Европску унију од миграната?

 

Чешки председник Милош Земан каже да је главни недостатак ЕУ то што нема заједничку војску да „одбрани“ границе од избеглица.

 

Попут Мађарске, и Чешка је спремна да распореди војску дуж својих граница, иако очекује тек око 7.000 захтева за азил. Премијер те земље Бохуслав Соботка тражи од ЕУ да заштити границе шенгенске зоне, а министар финансија Андреј Бабуш предлаже да оне буду затворене и позива НАТО у помоћ.

 

Идеју о европској војсци је, у другачијем контексту, пре годину дана „оживео“ Жан Клод Јункер када је ступио на дужност председника Европске комисије. Заједничке оружане снаге би штитиле ЕУ од спољних претњи и служиле да се „покаже Русији да се не шалимо са одбраном европских вредности“. Избегличка криза је у међувремену показала да „европске вредности“ не постоје, односно да их свако тумачи како му одговара.

Заједничка војска је, попут заједничке спољне политике, замишљена као следећа етапа у европској изградњи, еволуција економске уније ка политичкој заједници са државним атрибутима.

 

Та идеја, стара шездесет година, никада није „заживела“. Француска, Немачка, Италија и земље Бенелукса су после Другог светског рата покушале да уједине војске кроз Европску заједницу одбране, али је од те идеје одустала Француска, чији је тадашњи председник Шарл де Гол у њој видео опасност од губитка суверенитета, док су се тада утицајни комунисти плашили да би таква војска могла бити супротстављена Совјетском савезу.

 

Ни наредни покушаји да се направи заједничка војска нису дали резултате. Лисабонска повеља о функционисању Уније оставила је могућност заједничке одбране „када Европски савет једногласно донесе одлуку“. Од 2007. године Европска унија има две јединице за брзо деловање од 1.500 војника који никада нису били у борби.

 

Незаинтересована за развијање заједничке одбране, Француска се последњих година окренула чвршћој сарадњи са НАТО–ом. Напуштајући независну одбрамбену политику са Николом Саркозијем у Јелисејској палати ушла је у командне структуре северноатлантског савеза.

 

Највећи противник идеје о заједничкој војсци је Велика Британија, са чијом војном снагом једино може да се мери француска. Немачка, на чији план се ослања Јункер, главни је поборник војне сарадње у Европи. Тај план, који је изнела прошле године, позива на хитно формирање заједничке војске. Немачка канцеларка Ангела Меркел жели да изнуди подршку од британског премијера Дејвида Камерона и заузврат нуди да подржи његове захтеве за већом аутономијом унутар ЕУ.

Лондон се плаши да би таква војска могла да смањи утицај НАТО–а у ЕУ и угрози америчко–британске интересе на континенту, који представља и важно тржиште за њихово оружје. САД са своје стране врше велики притисак на европске чланице НАТО–а да повећају војне буџете и више се ангажују унутар савеза, подстичући страх од Русије. Вашингтон је на идеју европске војске увек гледао као на претњу по своје интересе, иако га европски савезници убеђују да ће то бити комплементарна војна сила.

 

Идеја Ангеле Меркел не налази на више ентузијазма ни код других чланица Уније. Многи сумњичаво примећују да је са избором Јункера Европа постала више германо–центрична, у чему виде главни проблем за формирање заједничке војске.

 

Та идеја није остварљива и зато што подразумева да, према садашњим повељама, за њу гласа свих 28 парламената држава–чланица. У тренутку када се доводи у питање јединство Уније, та могућност је искључена.

 

Ана Оташевић

 

Тагови: ; ; ; ; ;