Током последњих неколико недеља напетост на Блиском истоку достигла је критичне размере: томе су, пре свега, допринела дејства Турске, која је извела артиљеријске нападе на положаје курдских Одреда народне самоодбране и сиријске армије.

Пише: Леонид Нерсисјан

f-16

Интересантно да је турско руководство потврдило да су ти напади заиста изведени, образложивши своја дејства борбом против Курда, који наводно угрожавају границе Турске, напредујући у правцу пограничног сиријског града Азаз.

У таквој ситуацији своју авијацију у Турску пребацује Саудијска Арабија и чују се најразличитије изјаве — чак и о увођењу војске на територију Сирије и о свргавању Башара Асада силом. Истина, Саудијци су за нијансу уздржанији — они чекају званичну дозволу САД за увођење војске.

Узрок тако агресивне реакције противника Асада и целовите Сирије су велики успеси сиријске армије и YPG, уз снажну подршку Ваздушно-космичких снага РФ, који су почели да односе победу за победом у борби за Алепо. Већ сада, рачунајући и претходне успехе владиних снага, у Латакији практично више није остало путева за пружање подршке протурским бојовницима.

Ослобађање Алепа ће бити апсолутно преломни моменат у рату, након којег ће Турска у потпуности „извисити”.

Ако Турска донесе несмотрену одлуку да започне копнену операцију у Сирији, ситуација може да се претвори у рат регионалних размера, у који ће бити увучени и Русија и Иран.

Док су после Турске провокације са обарањем руског авиона Су-24М многи одбијали да верују у могућност увођења њених Оружаних снага у Сирију и директног сукоба са Русијом, сада је негирање да је то могуће просто глупо — апсолутно је неопходно припремати се за такав сценарио.

Најефикасније је био ојачан руски систем противваздушне одбране поред граница Турске — дивизион зенитно-ракетних система С-400 у Латакији и ракетна крстарица „Варјаг”, наоружана зенитно-ракетним системом С-300Ф, омогућавају да се турска авијација уништава већ на територији противника (максимални домет С-400 износи 200 километара, а од авио-базе „Хмејмим” до турске границе нема више од 50 километара). Ловци Су-30СМ и Су-35С (недавно пребачени у Сирију) ће под „капом” пријатељске ПВО крајње ефикасно уништавати турске F-16, упркос бројчаној надмоћи противника (Ратно ваздухопловство Турске има више од 200 ловаца F-16).

С друге стране — мала удаљеност авио-базе „Хмејмим” од турске границе има и велике недостатке. Оружане снаге Турске поседују технику која може да је „дохвати” издалека. У првом реду, то је копија кинеског вишецевног бацача ракета WS-1 рађена по лиценци, која се у Турској производи под називом Т-300 Kasirga. Домет тог система износи 100 километара, и Турска их има у прилично великим количинама. Зато ће руско извиђање морати да буде веома брзо и ефикасно, како би се откривали циљеви и усмеравала авијација на њих пре испаљивања плотуна.

Што се тиче масовне копнене инвазије, с тешком техником ће бити прилично тешко да се пробије узаним путевима у шумама и брдима, нарочито имајући у виду да ће морати да се пробија поред снага армије Сирије и YPG.

Међутим, у случају настанка реалне опасности за руске снаге, не сме бити ограничавања у средствима — треба укључити цео арсенал постојећих средстава, укључујући тешке термобаричке авио-бомбе, које по снази могу да се приближе тактичким атомским бомбама мале снаге. Треба „убити” код противника сваку жељу да ратује од самог почетка.

У сваком случају, потпуно је јасно да би интервенција Турске у Сирији била за ту земљу практично гарантовано самоубиство. Међутим, понашање турског руководства, укључујући понашање председника Ердогана, не искључује такву несмотрену одлуку. Чак се и САД, изгледа, боје таквог развоја догађаја и осудиле су Турке због гађања сиријске територије.

Ката

Тагови: ; ;