О ситуацији у свету и професији дипломате говорили смо са политикологом, историчаром, публицистом и професором Московског државног универзитета међународних односа (МГИМО) Јеленом Пономарјевом.

 

ponomarjova-strazbur

 

У свакодневној свијести појмови „дипломата“, „дипломатија“, повезују се с компромисом, мирољубивошћу или космополитизмом. С друге стране, формирали су се устаљени изрази типа „продор наше дипломатије“, а то је већ офанзивна реторика. Па ко је онда дипломата: борац или пацифиста?

 

Мој отац, изванредни опуномоћени амбасадор СССР-а и Русије, воли понављати: „Када говоре дипломате, топови ћуте“. Сама природа дипломатије предвиђа могућност рјешавања текућих питања путем преговора, тј. мирним средствима. Није узалуд прекид дипломатских односа вјесник ратног дејства. Ипак, називати дипломате пацифистима могуће је само условно: дипломатским средствима може се одгодити рат а, такође, и убрзати га. Довољно је сјетити се како су се развијали догађаји послије пуцња Гаврила Принципа у Сарајеву, какав се колосални посао радио, прије свега од стране Англосаксонаца, и на дипломатском нивоу да би увукли у тај ужасни Велики рат (како га зову у западној историографији) Њемачку и Русију. Тако да дипломатија ни у ком случају не означава бескарактерност и одсуство војних квалитета, тим прије када се треба борити за интересе своје земље.

 

Свјетски познати совјетски дипломата А. А. Громико, који је ушао у историју као „мистер Њет“, формулисао је три златна правила дипломатије суперсила.

 

  1. Тражите оно што вам никада није припадало.
  2. Постављајте ултиматуме, а као излаз из постојећег положаја нудите преговоре. Увијек ће се наћи људи који ће загристи мамац.
  3. Почевши преговоре не одступајте ни корак. Они сами ће вам понудити дио онога што сте ви тражили. Али се и тада не слажите него извуците више (максимум). Они ће рачунати на то. А када добијете половину и двије трећине онога што нисте имали онда можете себе сматрати дипломатом.

 

Мислим да ћете се сложити са мном да та правила може слиједити само прави борац.

 

Још једна опаска да би се срушио мит о мирољубивости дипломатије уопште. Прилично познати амерички дипломата Ч. Тејлер, који је радио у току Другог свјетског рата и на самом почетку Хладног рата, дао је веома тачно запажање: „Дипломатија није повезана са истинама и лажима него са супротстављеним интересима. Она тражи компромис не међу законским правима већ међу националним претензијама (полагању права на нешто).“ Кључна ријеч овдје је полагање права. Управо такво схватање дипломатије – као начина остваривања националних интереса у вањској политици – дозволило је премијеру Државног савјета Народне Републике Кине Чуенлају да тврди да је „било која дипломатија наставак рата другим средствима“.

 

Може се навести много сличних примјера, тако да можемо рећи да је дипломата борац чије је главно оружје знање, аналитички ум и оданост отаџбини.

 

Како бисте окарактерисали ситуацију у којој раде наше дипломате? Који су основни правци савремене руске дипломатије? Ко су наши савезници а ко противници? И колико су те категорије релативне?

 

У сваком времену дипломатска служба – то нису само свечани пријеми и пјена шампањца. Сложеност рада дипломате повезана је прије свега са конкретним мјестом његовог боравка. Рад зависи од тога какви односи постоје међу земљама као и од задатака који стоје пред дипломатском управом.

 

На примјер, у вријеме Хладног рата, било је веома напорно радити у САД, Великој Британији, Немачкој, а притом веома једноставно и чак комфорно у Бугарској, Чехословачкој, послије 1959. године на Куби, и у цијелом низу других земаља. Осим тога, треба имати у виду да дипломатска неповредивост није, нажалост, сигурна заштита.

 

Сјетимо се масовног покоља које су извели исламистички фанатици у руској амбасади у Техерану 1829. године, када је звјерски убијен шеф дипломатске мисије А. Грибоједов. Од посљедњих инцидената – напад радикалних националиста на амбасаду Русије у Варшави (2013) и у Кијеву (2014). Тада је прошло без жртава. Не једном, у нападима гдје је било људских жртава, страдале су амбасаде САД.

 

И данас, као и раније, постоје мирна и немирна мјеста. Тако, многе руске дипломате маштају о мјесту у амбасада у Минску и Астани, у Хавани и Риму, Лисабону и Мадриду. Другима пак, супротно, допадају се тешкоће, потреба да се тешкоће савладају. Тако да не одређује само ситуација (однос према Русији у земљи боравка) сложеност посла – конкретни људи могу ојачати положај или га ослабити.

 

Класичан примјер посљедње тезе је дјелатност истакнутог совјетског дипломате А.Ф. Добрињина, који је скоро 25 година био амбасадор у САД. Управо њему припада најважнија улога у рјешавању Карипске кризе. У историју је ушао тајни ноћни сусрет Добрињина с братом предсједника САД Робертом Кенедијем. Резултат састанка је компромис: демонтажа совјетских ракета на Куби у замјену за одстрањивање америчких ракета из Турске. Посебан однос Добрињин је имао са Р. Никсоном и његовим савјетником за националну безбједност Х. Кисинџером (ових дана је био у Москви). То свједочи директна затворена телефонска линија између амбасаде СССР-а и Бијеле куће. Подсјећам, све то имало је утицај на распламсавање Хладног рата. Другим ријечима, дипломатски рад је сложен, али веома занимљив.

 

Што се пак тиче другог дијела вашег питања, онда су основни правци државне дипломатије изложени у Концепцији спољне политике и у главном представљају двије велике групе: глобалних и регионалних проблема. На прву групу се односе проблеми који су везани за подршку међународне безбједности у најширем смислу, почевши од преиспитивања улоге ОУН и завршивши борбом против међународног тероризма. На другу групу се односе регионални приоритети спољнополитичке дјелатности Русије у којима прво мјесто заузима постсовјетски простор. Даље иду Европа, САД, Азијско-тихоокеански регион, Блиски исток, Латинска Америка и Африка. Мада набрајање праваца вањске политике има релативан карактер. На примјер сиријска криза, значи и блискоисточна тематика, данас је приоритет за Русију. Што се пак тиче појмова „савезник“ и „противник“ релативност у том питању наравно постоји, али само дјелимично. Ствар је у томе, Историја је све већ одавно одредила. Зато је исправно говорити о историјским савезницима и историјским противницима. У том смислу Англосаксонци (прије свега Британци) никада нису били и никада неће бити наши савезници. Партнери – да. Како је то било у периоду Другог свјетског рата, али чим је из тог рата историјска Русија – Совјетски савез – изашла као побједник, Енглези су прокламовали идеологију Хладног рата.

 

Прави и једини савезници Русије, сјетимо се Александра Трећег, били су и остају армија и флота. Што је и разумљиво.

 

Ствар је у томе, што у политици, чији је логичан наставак дипломатија, владају интереси, који се могу мијењати у зависности од ситуације. Бивши савезници могу постати противници, и, при том, веома агресивни. Мноштво је примјера – данас је то читава Источна и Југоисточна Европа, Украјина.

 

Зашто се то дешава? – питање није узалудно. У многоме у одговору на њега зависе односи Русије са другим земљама.

 

Нама на Јужном Уралу није баш удобно (мирно, спокојно) везано са догађајима у Сирији. Како видите ситуацију на казахстанском и средњоазијском правцу?

 

Заиста живимо у веома немирно и узнемиравајуће вријеме. У условима јачања борбе за утицај, територије и ресурсе треба бити спреман на најразличитија сценарија свјетског развоја. Очување свог суверенитета у тако сукобљеном свијету захтјева не само постојање моћне армије, самодовољне економије него и стратешке визије. На крају стратегија претпоставља не само предвиђање могућих ризика него и реализацију превентивних мјера за њихову локализацију и неутралисање. Један од начина минимализације негативних сценарија развоја, повезаних са пријетњом радикалног ислама, с продирањем терористичких група из зоне разбукталог Великог Блиског истока види се у стварању ефикасних институција (не само економских него и енергетских) евроазијске интеграције. Само заједничким напорима могуће је осигурати регионалну безбједност. Зато је потребно на све начине учвршћивати и развијати ЕАС и ОДКБ. Још један значајан, а у савременим условима просто незамјењив – антитерористички центар земаља-чланица ЗНД. Ако поменуте институције добро организовано и брзо координишу – не само међу собом него и са националним структурама – онда се велике невоље, увјерена сам, могу избјећи.

 

Истовремено у послу одбране од вируса деструкције и дестабилизације, који је пуштен крајем 1980-их година, и који је довео до рушења Совјетског Савеза, није довољно само се ослањати на горе поменуте инстанце. Треба умјети заштити себе, прије свега у информационом и когнитивном смислу. У овом случају ријеч је о нашој дјеци, тј. о будућности. Данас, да би дијете израсло у достојног грађанина своје земље, није довољно послати га у школу. Треба да се сами бавимо његовим образовањем и васпитањем. То је велики и тежак посао, али га нико неће урадити уместо нас. Хиљаду пута био је у праву Цицерон када је тврдио да живот престаје бити људским „ако сјећање не сједињује прошлост са садашњошћу“. Не допустити губитак човјечности, већ предати своја знања о свијету, сјећање на нашу велику и трагичну историју – наш је задатак. У оним породицама гдје није изгубљена веза генерација, гдје је у дјеци васпитано осјећање дужности, одговорности, оданости Отаџбини, никада се неће појавити сљедбеници радикалног исламизма и неће одрасти серијске убице – наркодилери.

 

Истовремено наша будност и неравнодушност према ономе што се дешава око нас – још је један штит на путу надирања преступничких елемената. Другим ријечима, супротставити се злу (наразличитијим облицима) је могуће. Главно је не бојати се. Сјетимо се Тацита „битку губи онај који први спусти (обори) поглед“.

 

Сада у МГИМО студирају они који ће заузети позиције у нашој дипломатији у скорије вријеме. За које дипломатске битке их припремају?

 

Треба одмах рећи да у МГИМО припремају не само професионалне дипломате. На универзитету се реализују образовни програми за (бечлер) дипломирање и магистратуру у 16 праваца обуке, обучавају се аспиранати у 28 научних специјалности. Данас, у структури МГИМО налази се 8 факултета, 5 института, Школа бизниса и међународних компетенција. Мада, у принципу, сваки свршени студент са наших факултета може се наћи у дипломатској служби. У савременим условима само министарство вањских послова је многопрофилисана установа. У сферу његовог дјеловања улази не само амбасадорске и конзуларне службе него и такви правци као економска и већ – енергетска дипломатија, најшири круг питања хуманитарног карактера, међународноправна и еколошка обавијест, сарадња у области космоса и многе друге. Реализација свих тих праваца претпоставља не само професионална знања у конкретној области него и умијеће вођења дијалога, способност да се постиже компромис, тј. овладавање свим потребним квалитетима дипломате. Оно што остаје непромјењиво је служење отаџбини. Заштита националних интереса Русије – то је истинско позвање дипломате. Заправо за одбрану и заузимање за руске интересе у најразличитијим сферама живота, и у најразличитијим регионима свијета, припрема наш факултет.

 

Академия Консерватизма, 7. 2. 2016

Са руског посрбила: Милана Бабић

Тагови: ; ; ;