Међу најзначајнијим гостима 44. Феста, који са својим остварењима данас имају место и у светској кинематографији, свакако је и велики руски редитељ, сценарист и продуцент Павел Семјонович Лунгин.

Лунгин

Аутор култних филмова «Такси блуз», «Луна-парк», «Линија живота», «Свадба», «Олигарх», «Острво» , «Цар», «Диригент»…, који су му донели најпрестижнија признања (награде на Канском фестивалу 1990. и 2000, француски Орден уметности и књижевности, орден Легије части…), стигао је на наш фестивал као председник интернационалног жирија Главног такмичарског програма.

 

У ексклузивном разговору за «Новости», редитељ чија смо последња два ремек-дела имали прилике да видимо на Фесту 2011. («Острво») и на Кустендорфу 2012. («Цар»), каже да се веома радује што је у Београду.

 

— Први пут сам овде, и врло сам срећан. Још нисам стигао да обиђем Београд, а то ћу учинити са огромним задовољством. Надам се да ћу сутра успети да видим стари део града о коме сам толико слушао и осетити његову поезију и чаролију.

 

Шта знате о нашем филму и нашим ауторима, чији рад познајете?

— Знам рад Емира Кустурице, радове других мајстора српског филма, а има их, нажалост, не познајем баш тако добро. Као председник фестивала Андреја Тарковског имао сам прилику да видим филм младог редитеља Вука Ршумовића «Ничије дете», који ми се веома допао, и добио је награду.

 

Наши филмофили школовали су укус на делима великана као што су Тарковски, Михалков, Кончаловски, Сокуров, који је прошле године добио награду Феста «Београдски победник»…Каква је данас ситуација у вашој кинематографији, с обзиром на то да је све мање новца за велике филмове?

— Важно је да је она жива, а мислим да је много теже направити оригиналан и занимљив филм него наћи паре за снимање. Када имате одличан сценарио, сјајну причу, онда паре некако стигну, макар и с великом муком. Суштина проблема је у томе, и то глобално, што се данас говори само о економији, а култура је много важнија од економије. Она је једна од есенција живота, без културе не можемо да живимо, јер она на најискренији, најотворенији и најхуманији начин повезује људе и народе. У Русији данас постоји посебан фонд за културу и филм, јер је у свим кинематографијама у свету најважније да имају много нових, младих, талентованих људи који ће добити шансу да праве филм.

 

Дуго сте живели у Француској, а пре десетак година вратили сте се у Русију. У чему је највећа разлика између западноевропског и руског филма?

— Западноевропска и америчка кинематографија су индустрије, а код нас је сваки добар филм чудо. Последњих година, по мени, та чуда су направили Сокуров у филму «Франкофонија», Андреј Звјагинцев у храбром, узбудљивом «Левијатану», Василиј Сигаров у «Страни Оз».

 

 

Шта је филм за вас — да ли је већи од живота, као што тврде неки аутори?

— За мене филм није већи од живота него је сам живот. Оно на чему инсистирам у сваком свом филму, и што сматрам најважнијим, јесте да испричам добру причу. Када је прича добра, онда у себи садржи виши смисао. Шта је Лав Толстој хтео да каже у књизи «Рат и мир»? Он је једноставно испричао своју причу, а до читалаца су дошли разни слојеви те приче, неке јединствене ствари које открива свако од нас.

 


УСАМЉЕНОСТ

Верујете ли да филм има снагу да мења људе и свет?

— Не верујем у ту мисију филма, можда сам веровао раније, као врло млад, док сам тек прижељкивао и сањао да се бавим филмом. Али филм може да покаже човеку да у овом животу није сам, а то осећање усамљености је најважније, и најсуштинскије питање савременог света. Читава уметност и филм су ту да покажу да нисмо сами, да многи људи осећају исто што и ми, да размишљају као ми, да имају исте проблеме као ми, да живе као ми.

 

 

 

 

 

Вечерње новости

Тагови: ; ; ; ; ;