Предстоји ли идејно свођење српске политичке сцене на два пожељна европска пола: напредњачку власт и проевропску опозицију?

757952910

 

Бранко М. Жујовић

 

Водећи медији у Србији патриотску опозицију, окупљену око Демократске странке Србије и „Двери“, већ неко време означавају придевом „десничарска“. Да не буде забуне, овај придев, згодан да се запржи чорба неистомишљенику пре него што овај коначно буде проглашен за нечастивог, потиче из старог, досовског арсенала евронима.

 

У Србији кандидат за десничара постаје свако ко не разуме да је озлојеђеност због незаконитог проглашења независности Косова и Метохије, на пример, штетнија од самог проглашења независности. Десничар је и онај ко помисли да је двадесет хиљада људи на београдским улицама на протесту против Северноатлантског војног пакта вест дана или макар само вест.

 

А где је у Србији десница, зна се, ту је и песница. После се закључци свесног грађанства ређају следствено, интуитивно, по обрасцу лошег искуства.

 

Пристојни људи, природно, зазиру од разбијених излога, дима сузаваца, кордона полиције, запаљених контејнера, насиља, ангажованих навијача и шкргута зуба међународне заједнице, тачније земаља Запада. Знају грађани, а и бирачи међу њима ће се досетити, да је поменути шкргут тек предложак за главну евроборачку јерес на овим просторима: фашизам.

 

Зашто водећи медији у странку Санде Рашковић Ивић упиру прст тако тешке, поврх свега параидеолошке и занатски нимало коректне оптужбе? Параидеолошке стога што је у Србији стандардним идеолошким моделом тешко разлучити левицу од деснице, нарочито када обе иду на исти финансијски казан, где политику пре опредељује величина стомака и трбухозборство, него мртво слово у хермафродитском страначком програму.

 

Занатски некоректно, јер нико Санду Рашковић Ивић није видео са каменицом у рукама, ни са тешком речју на уснама. Прва асоцијација на њу је дама, пре него Колинда Грабар Китаровић. Узгред, Колинду у медијима не провлачимо кроз десничарско блато, чак и када, сазвучно чекићању ћириличких табли у Вуковару, устврди да су сви Срби у Хрватској Хрвати. На њу се, уста пуних добросуседства, љутимо због беспотребног дезавуисања европског пута.

 

Неосновано филовање вести преоштрим придевима мирише у овом случају на идејно свођење српске политичке сцене на два пожељна европска пола: напредњачку власт и проевропску опозицију?

 

Хоће ли у будућности мишљење, пласирано десно од медијског раја или прострто преко прописаног европског губера, бити конзервативно, ретроградно и стога непожељно? Хоће ли се овај процес подрезивања српске политичке воћке одвијати истовремено са новим калемљењем устава?

 

Шта би, уосталом, Чарлс Буковски, да је жив, написао о хиподрому на ком се, уместо на грла, посетиоци кладе на предње и задње ноге једног јединог коња? Евентуално још на копита. Да, исти онај пивопија Буковски који је ономад изјавио да су му клеветници највећу част причињавали када су га називали фашистом.

 

За оне којима није до Буковског, а кад смо већ код фашизма, можда овде ваља подсетитида је покојни Умберто Еко, Бог да му душу прости, једном приликом рекао да фашизам расте и тражи подршку тако што оштри природан страх од различитог.

Тагови: ; ; ; ; ;