С обзиром на то да је „полу-Србин“, отац је Словенац а мајка Србкиња, војни атналитичар Мирослав Лазански каже да „то оставља то да реше и одлуче чисти Срби, посебно они који доле живе, било би глупо и непристојно“ да он то сада „нешто србује“… „Ја би највише волио кад би ми имали снаге да то војно решимо, али видите да те снаге нема. Ни војне, ни политичке, а ни економске“ – казао је Лазански.

 

miroslav-lazanski

 

Мислим да је решење: на неки начин омогућити Србима да остану доле, да им животи не буду угрожени, али НИКАДА НЕ ПОТПИСАТИ ГУБИТАК КОСОВА. НЕ потписати оно што кажу правници „де јуре“. Јер, ако потпишете – онда је готово. Ако не потпишете – ви тапију задржавате.

 

За сто година- биће неки други Срби, биће нека друга политичка ситуација, измениће се геополитички контекст на Балкану. Мораће једном да то се врати… Јевреји су чекали две `хиљаде година да узму Јерусалем. И сваке године се поздрављали – „догодине у Јерусалему“.
И вратили су се.

 

Ви ћете изгубити, ми ћемо изгубити Косово оног часа кад поверујемо и сложимо се да смо га изгубили. Оног часа кад потпишемо и кад у нашем менталном склопу буде та мисао, одредница – готово је, изгубили смо…
Док год будемо веровали и верујемо да не можемо да изгубимо – ми га нећемо изгубити!
Без обзира на то колико је тамо становника.

 

Неко каже – а, шта и сад да се вратимо…
Па ја вам кажем и да се сад вратимо на Косово барем 50 % Албанаца би рекло „о-кеј“.
Немојте ми рећи да је Косово за време Другог светског рата било за Србију и за Југославију – није било! Није било, сарађивали су са `Талијанима, сарађивали су са Немцима, имали су своје људе у Вермахту и тако даље…
И – ушла је југословенска армија на Косово, и шта је било – ћутали су… јесу, имали су побуне ту и тамо, и тако даље, али је било Албанаца који су радили за нас.
„Капетан Леши“, филм, није случајно снимљен.

 

Значи, ако сте снага, ако сте сила, ако сте јаки – увек ћете наћи на локалном нивоу оне који су за вас. Јер, народ коначно иде за онима који су одлучни, који су победници, и који пружају неку перспективу.

 

Дакле, оно што је кад је Косово у питању најважније јесте – НИКАДА НЕ ПОТПИСАТИ папир да пристајемо да смо га изгубили. И увек оставити неку могућност да једног дана то неки други људи, други грађани ове земље врате, у неким другим околностима.

 

Није то мала ствар. Ја нисам присталица оне тезе… бивша власт, демократска, је стално време „тупила“ једну формулу као „није важна територија – важни су људи“. Ма немојте, територија је итекако важна!

 

Да је то правило такво у међународним односима не би се и дан-данас Индија и Пакистан свађали око Кашмира, и онда би Руси, Совјети, пустили да им Немци дођу до Москве јер „није важна територија, важно је да евакуишемо људе“…

 

Територија је итекако важна!
И ту нема волунтаризма – ми нећемо да будемо тамо где нас неко не воли… Ма немојте!

 

Јел` воли неко Шпанце у Баскији и Каталонији? Они су тамо!
Јел` воли неко британску круну у северној Ирској? Па су тамо.

 

То су много озбиљније државничке одлуке које одређују живот генерацијама које долазе.
Зато ту не треба журити.

 

Треба учинити све да народ на Косову живи како-тако пристојно, да нису изложени малтретирањима и нападима, а треба тражити друге алтернативе, тражити савезнике… и чекати тренутак, чекати тренутак…

 

ИЗВОР

Тагови: ;