Директива Дугина — о посети председника Србије, руско-српском јединству, о томе да је Косово Србија.

 

Здраво, гледате програм Директива Дугина.

 

Ових дана је у току званична посета председника Србије Томислава Николића Москви што је и повод да говоримо о овој земљи и о невероватном српском народу.

 

Срби су за нас више од православног словенског братског народа. Десило се да односи између братских народа нису увек глатки — као у породици, сродство није гаранција да постоји љубав и разумевање међу људима. Некада је тако, али бива и другачије. А то што постоји између руског и српског народа, то је — љубав. Ми никада нисмо били посебно блиски — ни културно, ни политички, али нас са Србима веже нешто више од просте констатације да смо исте вере и исте крви. Они — то смо ми, ми сами, балкански Руси, народ који је трагично и крваво, али херојски, управо херојски живео своју страшну и предивну историју. Срби — они су наше ја. Мали православни народ који је у ери Душана Силног изградио велико Балканско царство носећи у срцу мисију златне Византије.
Они су, такође, као и ми, желели да буду Трећи Рим, али су пали под налетом хорда Турака борећи се на Косову као што смо се ми борили под Москвом. Косово је срце Србије, било је и биће поново, сигурно ће бити српско. Ми Руси смо стајали и бранили нашу слободу и нашу веру, нашу словенску истину и за њих, нашу браћу у Србији.

 

У најкритичнијим тренуцима судбине, наша два народа су била увек заједно. Они су на удару наших непријатеља, примали су њихове ударце на себе, а ми смо жртвовали све — своје интересе, нисмо калкулисали када смо помагали Србима. У томе има нечег ирационалног — тако поступају само они који воле — они раде то што раде и не могу себи да објасне зашто… И Срби нама исто тако узвраћају: у Црној Гори, земљи која је једно са Србијом и Русијом, кажу: у тихој звезданој ноћи са наших планина види се Москва. Москву Србин увек види, она у њему сија. Срби говоре да је «нас и Руса двеста милиона». И непријатељи се плаше. А Срби се смеју. И када дођу тешка времена, руски милиони се појављују на хоризонту.

 

Али, наравно, не иде увек све тако глатко. 90-их, када смо издали све своје пријатеље, штавише, када смо изменили сами себе и наш руски идентитет, ми смо издали и Србе. Нисмо устали кад су их бомбардовали НАТО бомбардери. Нисмо им помогли у борби против про-америчких банди на Косову. Заборавили смо на нашу искрену руско-српску љубав. И сада је пријатељска посета председника Србије Русији прожета тужним нитима: уморни од борбе, Срби су одустали.

 

Сва моћ Запада обрушила се на овај мали словенски народ да би га сломили. Руски милиони су у том тренутку гледали у неку другу страну, не туда, већ у другом правцу. Деценије крвавих жртава и невероватног самоодрицања у покушајима да спасу Југославију, нашу Балканску империју, затим покушај да спасу јединство са Црном Гором, да сачувају Косово, и све је било узалуд. А руски брат је негде отишао, није помогао, није стао у њихову одбрану, није доставио оружје.

 

И Срби су се предали. Чини се да су спремни и да прихвате диктате Европске уније, да дају све што је остало Западу — онима који су их газили, раскомадали и понизили. И у том контексту, скоро безнадежна посета Николића. Он је дошао у Москву, у посету најомиљенијем народу у Србији. Дошао је не надајући се ничему. Не рачунајући ни на шта.

 

Николић — последњи у српској политици који је на неки начин повезао своју судбину и судбину своје земље са Русијом. Преостали се прагматично окрећу Западу.

 

Ово је веома тужна посета председника Србије Томислава Николића. Али ми морамо заронити дубоко у нашу историју — и руску и српску да би схватили да то није крај. Биће спасен само онај који остане до краја. Тако се држе Срби вековима. Али молити Србе да издрже још мало док се ми коначно не пробудимо, ми на то немамо морално право.

 

Збогом, гледали сте Директиву Дугина о Србији.
Ако не сваки Рус, онда онај ко је истински Рус било како било и упркос свему зна — Држи се, браћо. Косово е Србия!

Тагови: ; ; ; ; ; ;