ХРВАТСКА је једна од ретких земаља која има министарство ветерана (бранитеља). У претходној «левичарској» влади министар ветерана био је дужи део мандата у сукобу са бранитељима. У новој, «десничарској» влади, нови министар ветерана се после само шест дан.

 

 

ШТРБАЦ

Најозбиљнији кандидат за новог министра ветерана је Милијан Бркић звани Васо, иначе актуелни главни секретар ХДЗ, о ком ових дана хрватски медији износе детаље из његовог ратног пута док је био члан специјалне јединице МУП «Алфе», која је била састављена од «најбољих и најспремнијих бораца, физички и психички издржљивих ратника и спортиста».

Посебну пажњу ми је привукао податак да је његов V вод, којим је и командовао, 22. јануара 1993. учествовао у акцији на Велебиту. Било је то истог дана када је хрватска војска започела офанзиву на јужне делове РСК (Равне Котаре), познату под кодним називом «Масленица», иако је то подручје било под заштитом УН.

 

Тога дана су хрватске оружане снаге на превоју Мали Алан у близини осматрачнице Унпрофора, у заштићеној зони, мучки и из заседе убили и измасакрирали 21 припадника Српске војске Крајине са подручја Грачаца. Велебитска драма остала је у сени равнокотарске трагедије. Домаћи и страни медији једва да су и забележили догађај, али он је ипак остао у сећању оних који су директно или индиректно били укључени, која су непосредно по дешавањима забележили активисти «Веритаса».

 

Из Грачаца према превоју, у помоћ нападнутим саборцима, кренуло је 30 припадника СВК распоређених у два камиона. Пут којим су се кретали био је удаљен три до четири километра од хрватских положаја. Прошли су, као и увек, поред осматрачнице Унпрофора. Овај пут унпрофорци их нису ни зауставили ни пратили као што су то раније радили, али су их снимали камером.

 

На око 500 метара иза осматрачнице упали су у заседу. Истовремено је почела паљба на оба камиона. Деветорица су успели искочити на супротну страну и пробити се до команде на Руци. Међу њима су били Драган Ђурић, коме је у камиону остао брат Ђорђе и Дамир Бркљач, коме је у камиону остао отац Дане.

 

Повративши се из шока кренули су на место упада у заседу да се распитају шта је са осталима из нападнутих камиона. Ни они, ни помоћ која је у међувремену пристигла нису могли проћи до места напада пошто им то нису дозвољавали унпрофорци, који су са два камиона препречили цесту.

 

Поред осматрачнице, такорећи пред очима унпрофораца из снајпера је убијен Миленко Мандић, који је био у групи која је кренула у помоћ нападнутим саборцима у камионима. Драган и Дамир тога дана нису дознали шта им је са братом и оцем и осталим саборцима.

 

Сутрадан су унпрофорци својим камионом у Грачац довезли остале из нападнутих камиона. Сви су били на броју — њих 21. Били су у пластичним врећама. Ни рањених ни заробљених.

 

Драган је међу лешевима пронашао брата Ђорђа: «Једва сам га препознао. Има рану од метка у близини препоне. Лобања размрскана. Кичма сломљена. У руци стиснута земља и трава. Гледам и друга тела. Скоро сви поред рана од метака имају разбијене лобање. Закључујемо да су их рањене мучили. То доказује земља и трава у шаци мог брата Ђорђа».

 

Дамир није ишао на идентификацију: «Нисам имао храбрости. Уместо мене отишао је ујак. Пренео ми је да је мој отац Дане био лакше рањен у ногу, али да му је нос био одсечен, на леђима урезан крст, а врат пресечен. Заклали су га».

 

Преглед и идентификацију велебитских жртава забележила је и камера Милорада Терзића. Касније је снимак предао «Веритасу». Једном сам га погледао, а то што сам видео никада нећу заборавити. Из отворених врећа цури крв која се цеди из убодних рана, пререзаних вратова, одсечених удова, носева и полних органа. Највише је размрсканих лобања.

 

Међу лешевима и једно женско тело на којем се види прострелна рана на левој натколеници и расекотина на десном рамену, те тешка повреда чеоног дела главе, која је, према констатацији присутног лекара, нанесена ударцем тупим предметом и директни узрок смрти. Тело припада двадесетшестогодишњој болничарки Душанки Гаћеши. На рукаву њене униформе јасно се види знак Црвеног крста.

 

Веће за ратне злочине у Београду крајем 2006. покренуло је преткривични поступак за злочин на Малом Алану и наредне године све прикупљене доказе доставило хрватском правосуђу, које још води истрагу против «Непознатог Неког». Ако до сада нису знали ко је извео ту акцију, сада знају.

 

Можда и јесте јунаштво по велебитским врлетима убацити се у непријатељску позадину и из заседе ликвидирати непријатеља. Али масакрирање заробљених, рањених и већ мртвих непријатеља свакако није чојство. А министар, па макар и хрватских ветерана, требало би да, по мом скромном схватању, има и ту особину.

 

 

НОВОСТИ

 

 

Тагови: